Pročitaj mi članakDokumenta, izjave i diplomatski signali poslednjih meseci slažu se u jednu zabrinjavajuću sliku – pomeranje granica dozvoljenog.
Када је портпарол Кремља Дмитриј Песков почетком августа подсетио да у нуклеарном сукобу нема победника и да је то основни принцип руске политике, звучало је као подсећање на стари договор.
Међутим, већ неколико недеља касније тон се променио. Разлог? Све више показатеља да се на северу Европе и у источној зони одвија припрема која у Москви изазива забринутост.
Војни стручњак Александар Степанов са Института за право и националну безбедност при Руској председничкој академији објашњава да се не ради о изолованим потезима, већ о систематском плану.
„НАТО се не спрема за једнократне провокације, већ за конкретне офанзивне акције“, рекао је у изјави за ТАСС. Његова процена је да се ствара инфраструктура за масовно коришћење високопрецизних система дугог домета, баш у тренутку када су главне руске снаге усмерене ка украјинском фронту.
Први трагови оваквог сценарија, како наводи Степанов, виде се у условима који се формирају у Финској и Пољској. Помиње се и могућност да се део термонуклеарних бомби Б61, које се тренутно налазе у Белгији и Холандији, премести ближе руским границама. То би, каже, тешко могло да буде одлука Хелсинкија или Варшаве саме, већ пре свега притисак и стратегија из Вашингтона.
Руски званичници у међувремену покушавају да смире тон, али истовремено јасно дају сигнале да граница постоји. Заменик министра спољних послова Сергеј Рјабков подсетио је 10. августа да су амерички ракетни системи све присутнији у подручјима која Москва сматра ризичним.
Управо зато, додао је, Русија је укинула мораторијум на распоређивање ракета средњег и краћег домета. „То није ескалација, већ компензациони корак“, нагласио је, додајући да је сама претња употребе таквих система увек алармантна.
Ни дипломатски фронт није миран. На консултацијама 23. септембра земље чланице НАТО-а оптужиле су Русију за повреде ваздушног простора и упозориле да ће користити сва расположива средства за одбрану.
Посебно је истакнута непоколебљива приврженост Члану 5, који предвиђа колективну реакцију ако било која чланица буде нападнута. Таква реторика, примећују аналитичари, делује као стезање обруча и припрема јавног мњења за јаче потезе.
У Москви се не занемарује ни шири контекст. Председник Владимир Путин је још у јуну отворено говорио да потенцијал за глобални сукоб расте, посебно у вези са украјинском кризом и напетостима око иранског нуклеарног програма.
Иако се те речи често понављају у међународним круговима, када долазе директно од шефа државе носе додатну тежину.
Све то указује на парадоксалну ситуацију: и док се званично сви заклињу у мир и разборитост, потези на терену и нови планови указују на супротан правац. Песковљево упозорење да у нуклеарном рату нема победника остаје као рационална тачка у све бучнијем окружењу.
Питање је само колико дуго ће такав глас разума моћи да одржи равнотежу у времену када се границе померају из дана у дан.
