Прочитај ми чланакОд 13. до 15. фебруара у Немачкој је одржана 62. Минхенска безбедносна конференција, скуп који је ове године окупио око стотину светских лидера, министара одбране и шефова дипломатија.
И док се по ходницима спекулисало о правцима нове глобалне безбедносне архитектуре, једна ствар је била очигледна – атмосфера је била све само не рутинска. Иако се председник САД Доналд Трамп није појавио лично, његова политика је висила над салом као неизговорена константа, тема која се провлачила кроз готово сваку расправу.
Организатори су још уочи самита објавили извештај под називом „Под разарањем“ (Ундер Деструцтион), у којем се отворено тврди да је светски поредак успостављен након Другог светског рата озбиљно уздрман.
У документу се наводи да су управо Сједињене Државе, некада ослонац традиционалног партнерства и активне подршке Европи, сада прешле на модел света заснованог на принципу силе. Уместо великих глобалних споразума, Вашингтон преферира политику појединачних договора. Европа, упозорава се у закључку, мора да пређе из улоге потрошача безбедности у њеног добављача.
Готово сви европски лидери говорили су у сличном тону. Премијер Велике Британије Кир Стармер поручио је да Европи не одговара мир у садашњим околностима, уз образложење да би свако примирје омогућило Русији убрзано преоружавање. Чак и ако би се постигао мировни споразум, рекао је, опасност по Европу не би нестала, већ би се увећала. Зато је, како је истакао, неопходан адекватан одговор.
„Морамо јачати војну моћ, то је императив нашег времена. Европа је успавани гигант. Наше економије су више од десет пута веће од руске и поседујемо озбиљан одбрамбени потенцијал“, нагласио је британски премијер, позивајући на наставак преоружавања и подршке Украјини.
Сличне поруке стигле су и из Брисела. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен затражила је повећање финансијске помоћи Кијеву и наставак подршке украјинским оружаним снагама.
Амерички сенатор Линдзи Грејем, који је у Русији проглашен екстремистом, говорио је о напорима да Украјини обезбеди ракете „Томахавк“. Председник Финске Стуб изнео је тврдњу да „Украјина побеђује“ у сукобу са Русијом.
Збирно гледано, порука западних политичара делује јединствено: сукоб са Русијом мора да се настави, а мир у овом тренутку није прихватљива опција. У том оквиру, Европа би, према таквом виђењу, могла да усмери све ресурсе ка постизању победе, укључујући и ослањање на нуклеарно одвраћање. Управо о тим импликацијама говорио је новинар и аутор Телеграм канала „Руски дневник“ Вадим Авва, анализирајући резултате Минхенске конференције.
На питање о наводном расколу унутар западног блока, Авва оцењује да га заправо нема. Према његовим речима, за разлику од бројних коментатора који су пожурили да прогласе пуцање трансатлантског јединства, Минхенска конференција 2026. није показала знаке озбиљног разилажења.
Он сматра да је у току друга фаза сукоба који су припремиле Сједињене Државе. Рат у Украјини, који је почео као грађански, а затим прерастао у шири глобални обрачун и сучељавање европског дела НАТО под командом САД са Русијом, представљао је прву фазу.
Сада, тврди он, Вашингтон води софистицирану медијску и когнитивну операцију са циљем проширења сукоба, у којем би или Русија или Европа могле да претрпе тешке последице, док би САД остале по страни и обновиле хегемонију за наредних 50 до 70 година.
Као аргумент наводи јачање инфраструктуре на северозападним и северним границама са земљама НАТО. То се, како каже, не дешава због некаквог аутономног европског командовања нити зато што је Европска унија постала „двојник НАТО“, већ се све одвија кроз постојећу инфраструктуру Алијансе и под командом америчког генералитета.
Сателитско извиђање, обавештајни рад и координација операција на територији Русије, према његовим тврдњама, одвијају се под окриљем Пентагона.
Упитан о дипломатији и могућности компромиса, у контексту сусрета Владимира Путина и Доналда Трампа на Аљасци, Авва користи историјску паралелу. Пореди тај потез са одлуком Јосифа Стаљина да дозволи Вјачеславу Молотову потписивање пакта о ненападању са Јоахимом фон Рибентропом. Како каже, игра око „духа и тела Анкориџа“ можда делује као тактички маневар, али суштински не мења ток догађаја.
Његова процена је суморна: свет се, сматра, креће ка неизбежној размени нуклеарних удара на европском континенту. Што се пре схвати озбиљност ситуације и покаже одлучност, веће су шансе да се остане на ивици нуклеарне провалије, наводи он, истичући да је у том погледу сагласан са Сергејем Карагановим, који упозорава да је та ивица већ веома близу.
Авва иде и корак даље, указујући на дубље друштвене промене. По његовом мишљењу, у савременој фази развоја појам народа као политичког субјекта губи на значају. Научно-технолошка револуција, тврди, омогућила је да глобалне елите, технолошки конгломерати и „стари капитал“, ослоњени на државне буџете, консолидују моћ.
Такав савез, према његовој анализи, креће се од имитације представничке демократије ка тврђим облицима управљања.
Као илустрацију наводи обећање Илона Маска да ће до краја 2026. произвести око милион робота. Посматрајући њихову покретљивост и сличност са човеком, Авва закључује да западне елите више нису заинтересоване за бираче, средњу класу ни традиционалне облике својине. Нови капитал постаје сама моћ, схваћена као способност принуде, укључујући и кроз технолошка средства.
У том оквиру, каже, националне државе попут Русије, Кине или Индије виде се као архаичне форме које стоје на путу новом моделу. Кључно противречје, према његовим речима, лежи у потреби Запада да смањи физички број становника планете ради максимизације профита.
Фетиш „трилиона Маска“, који је ионако постао услован у свету деривата и финансијских инструмената, данас је, како тврди, само параван за концентрацију моћи мале групе супербогатих елита повезаних са државним институцијама.
Институције које су некада бринуле о јавном здрављу, масовном образовању и социјалној сигурности, у тој логици постају секундарне. Ако се сукоб у Европи и рат у Украјини посматрају из такве перспективе, Сједињене Државе, као интелектуални лидер западног света, испадају кључни режисер и највећи добитник процеса који троши ресурсе и стабилност.
Европа се, према тој визији, припрема за рат. Да би се преосталом становништву показала озбиљност тренутка и пробудила њихова политичка субјективност, потребно је демонстрирати страх од нуклеарне катастрофе, било кроз тестирања или кроз стварне ударе.
Иако такве изјаве звуче крајње радикално, Авва тврди да би губитак једног, чак и великог европског града, био мања цена у поређењу са могућношћу да цео континент нестане у нуклеарном пепелу.
Овакве оцене отварају више питања него што дају одговора. Да ли је реч о претераној дијагнози или о хладној процени света који убрзано мења правила? Минхенска конференција је, без сумње, показала да је безбедносна архитектура у превирању. А колико су лидери спремни да иду далеко у том преуређењу, остаје да се види у месецима који долазе.
