Прочитај ми чланакКада сам пре више од десет година, са групом колега из војске, постао члан Војног синдиката Србије, дубоко сам веровао да униформа коју носимо није само тканина већ велика обавеза према народу, држави и њеном уставном поретку којима смо се заклели на верност и где смо баш ми у униформи ти који први дижу глас када су те вредности угрожене. Данас, док сумирам последње две године своје личне и професионалне голготе, схватам да је у данашњој Србији најопасније оружје истина. Моја борба је почела у касарни, али се данас, силом прилика и неправде, наставља у јавности и пред судовима који су у највећој институционалној кризи од кад постоје.
Моја породица и ја прошли смо кроз процес који се у цивилизованом свету назива правним насиљем, а у нашој балканској крчми, чистом инквизицијом или како то неки воле да илуструју „топлим зецом“. Клевете су се смењивале као на траци: од наводне проневере новца синдиката за који сам поднео огромну жртву, па преко проглашавања страним агентом од утицаја на Балкану, све до овогодишње Видовданске надреалне оптужбе за „рушење уставног поретка“. Замислите тог „државног непријатеља“ који државу руши тако што тражи да се закони поштују и да важе за све подједнако и који одбија да буде корумпиран, изда и прода људе које заступа!
Док сам седео у тамници овог, у српској историји, најтамнијег режима, нисам могао да се не сетим Бранислава Нушића и оне његове чувене шифре „трт, трт, свастикин бут…“. Да није оволико трагично, заиста би била комедија. Модерни Јеротији Пантићи (читај, челници ВБА, који злоупотребљавају свој службени положај за задовољење личних фрустрација и освету) су моје захтеве за правдом спинивали и господину врховном представили као шифровану заверу. Моји прогонитељи су отишли и корак даље од сатире. Прогласили су ме, ни мање ни више, него руским шпијуном и то доставили на публиковање и професионалну бруку Бриселском порталу Политицо, како би све добило на тежини и како би ми се исекла подршка и помоћ европских и проевропских институција, организација али и независних медија. Домаћи полтрони су ми цртали мету на челу, тврдећи да сам издајник. Човек, који је цео живот верно служио отаџбини и својој заклетви, који је пореклом из мученичког Јасеновца и којем је рођени брат као борац са Кошара, носилац ордена Народног хероја, одједном постаје претња глобалној безбедности. То је та матрица: ако не могу да те поткупе и не пристанеш да се продаш за мало ћара, прогласе те издајником и провуку кроз дубоко блато.
Данас је свима јасно зашто им смета Новица Антић.
Сметало им је што као фронтмен јединог репрезентативног синдиката српских војника нисам ћутао о паду хеликоптера и што смо тражили имена оних који су зарад политичке промоције жртвовали људске животе. Сметало им је што нисмо дозволили да се заташка смрт подофицира Дејана Стојковића на Пештеру, који је остављен да издахне у отровним гасовима. Сметало им је и што сам недавно јавно говорио о срамној употреби звучног топа против сопственог народа. Свака моја реч о одговорности била је ударац у њихов зид осионости и сујете која је очигледно била изнад сваког здравог разума и закона. О људскости да не говорим, ти људи је немају.
Моја бол није само лична. Дубоко ме погађа прогон људи који ме се у свом овом страдању нису одрекли. На дан великог студентског протеста, 15. марта 2025. године, сведочили смо срамоти какву Србија не памти.
Ратни ветерани, многи од њих хероји са Кошара, људи који су крварили за ову земљу, били су привођени и претресани као најгори криминалци и као да не улазе у српску престоницу, већ на неку окупирану непријатељску територију. Тог дана, слика хапшења ветерана са Кошара, јер су код себе имали заставу Србије, личила је на ону сцену када Србе због својих обележја хапсе при уласку на Газиместан. То је „хвала“ државе онима који су јој дали све. Потпуни морални пад власти и кулминација њеног бесмисла и бескупулозности десио се пред Видовдан хапшењем тих људи, вишеструко одликованих за заслуге држави, под оптужбом да су терористи који руше ту своју државу. Посебно истичем судбину мог пријатеља и саборца у борби за правду Ивана Матовића из Краљева. Он је данас једини који је и даље у кућном притвору, практично као једини политички затвореник овог режима.
Ивана држе у заточеништву не би ли послали поруку свима нама како пролазе они који се усуде да им буду права и стварна опозиција са којом не могу да се ,,договоре”. Његова слобода је мера наше слободе.
Желим да будем потпуно јасан: моја жртва и моја борба више нису синдикалне. Оне су постале дубоко политичке, јер је политика по дефиницији учешће у одлукама од значаја за живот. Нећу и не пристајем да одлуке о мом животу и животу мог детета, доноси мафија и људи који, сада је то потпуно јасно, не воле Србију. Данас се више не борим само за права војника, већ за цело праведније и спокојније српско друштво. Неко ће рећи да звучи утопијски сањати Србију у којој не влада мафија и у којој корупција није једини језик комуникације, али, погледајте нашу омладину.
Студенти су нам показали да је то могуће.
Њихов пркос, њихова енергија, непотрошена ни након стотина препешачених километара, и непоколебљива вера и љубав коју шире према свима, ма које вере и нације били, дали су нам наду да је промена ипак могућа. Они су срушили апатију и безнађе и доказали да се Србија и њен народ не мире са улогом талаца шачице моћника. Ако та деца могу да стоје на првој линији фронта за будућност, моја и наша обавеза је да станемо уз њих.
Моја визија је Србија које је у потпуности правна држава у којој се тужилаштво не користи као тољага. Правна држава у којој ветерани, студенти и политички противници нису сумњива лица, док се стварни криминалци шепуре и слободно седе у импровизованим насељима попут оног испред Народне скупштине у које полиција и јавни тужиоци не смеју да кроче. Правна држава у којој владају закони и правда, а не страх, телефонски позив и скупштинско звонце за гласање по директиви уместо по савести и знању.
Желим да се изборимо за Србију у којој ће судија судити по закону, а не по страху од таблоида и недопуштеног утицаја моћника из извршне власти и тајних служби.
Моја домовина је Србија, а не нека политичка каста коју су претворили у приватну прћију и гето мафије.
Иако су ми одузели чин и дали отказ из војне службе коју сам беспрекорно вршио, иако су покушали да ми униште породицу садистичким и тзв. „удбашким“ методама, нису ми одузели веру и мирну савест. Нека ова моја жртва и жртва људи који су пострадали уз мене, а нису поклекли, буде јасна порука свима који су на путу правде да је могуће одупрети се и издржати у тој борби. Из притворских ћелија сам изашао уздигнуте главе, свестан да је истина спора, али достижна. Голгота коју сам преживео ме је очеличила у сваком смислу. Дубоко верујем и осечам, да ће Србија ускоро бити земља права и правде, а не неправде и патње каква је данас. До тог дана, ја ћу стајати на бранику истине и правде за девастирано и разорено српско друштво, уз људе попут Ивана Матовића, уз ветеране и уз нашу децу, наше студенте али и политичаре који су се доказали као истински борци за демократију, немам проблем то да кажем, остало их је мало, али има још таквих у српској политици.
Новица Антић, најпрогоњенији синдикалиста у Европи и борац за правну, срећнију и слободну Србију.
