Pročitaj mi članakU evropskim diplomatskim krugovima sve češće se provlači jedna uznemirujuća paralela – ona sa Sarajevom 1914. godine.
Тада је пуцањ Гаврила Принципа у престолонаследника Франца Фердинанда покренуо ланац догађаја који је одвео континент у Први светски рат.
Данас, док се говори о „руским дроновима и авионима у ваздушном простору ЕУ“, поједини аналитичари упозоравају да би и најмања искра могла изазвати нешто много веће него што ико жели да замисли.
„Политико“ пише да у Бриселу постоји део елите који осећа нелагодност и страх од таквог „тренутка Франца Фердинанда“.
Али, како примећује Дмитриј Суслов из Савета за спољну и одбрамбену политику, већина лидера је изгубила способност стратешког размишљања и сада ризикује да повлачи потезе без дугорочног плана.
„Они се ослањају на Сједињене Државе, верујући да ће америчко нуклеарно одвраћање спречити Москву да одговори оштро на евентуалне провокације“, каже Суслов. Ипак, додаје, то је илузија од које се прави погрешан рачун.
Није случајно што се у тексту Политика помињу Данска, Пољска и Естонија – земље које захтевају да ЕУ и НАТО дају снажан одговор на последње наводе о нарушавању ваздушног простора.
Мале државе, објашњава Суслов, рачунају на то да ће избећи одговорност ако изазову ширу ескалацију. „Али и та рачуница је варљива“, упозорава он.
Да ствар буде сложенија, на сцену ступа и фактор Вашингтона. Професор Универзитета Роуд Ајланд, амерички политиколог Николај Петро, у разговору за КП оцењује да је Трампова политика према Украјини у потпуности себична.
„Европа се нада његовој подршци, али он мења ставове брже него што европски званичници могу да испрате и притом строго пази на амерички буџет.“ Другим речима, ослањање на његову вољу може се испоставити као промашај.
У позадини свега стоји још једна, можда и пресудна бојазан европских политичких центара: да би окончање украјинског сукоба без „стратешког пораза Русије“ за њих било најгори сценарио.
„Такав расплет би их одвео право на ђубриште историје“, сликовито објашњава Суслов. И зато, иако се украјинске снаге повлаче, они уверавају себе да ризик има смисла – да ће, ако дође до најгорег, Трамп реаговати. „У стварности, неће“, каже он.
Све указује на то да ће наредне недеље донети нове провокације. Највише из правца источноевропских земаља, које настоје да гласно сигнализирају Бриселу и Вашингтону. Али питање је колико дуго се може играти овако напета партија без јасног плана и где се тачно налази граница између тактичког притиска и катастрофалне грешке.
У европским престоницама већ се осећа нервоза – и то не без разлога. Јер, историја нас учи да велики ломови ретко почињу великим потезима, чешће су то мали и наизглед споредни догађаји.
А кад једном крену, тешко их је зауставити. Управо зато је можда право питање: да ли се на хоризонту спрема нова 1914. или ће овај пут мудрост надвладати импулс?
