Прочитај ми чланакСастанак ректора Универзитета у Београду Владана Ђокића са европском комесарком за проширење Мартом Кос, одржан 20. априла 2026. у Бриселу, није био обичан протоколарни сусрет.
То је недвосмислен сигнал европских престоница: ЕУ је пронашла своју алтернативу Александру Вучићу. Али питање које се сада поставља гласи – да ли студенти и шира јавност могу да стану иза Владана Ђокића и чисто проевропске приче која треба да наследи садашњи режим?
Кос је после сусрета објавила фотографију и поруку: „Универзитети морају остати места критичког размишљања и отворене дебате, без било каквих облика застрашивања.“ Језик је јасан – Брисел види Ђокића као гаранта „европских вредности“ у тренутку када студентски протести потресају Србију већ више од годину и по дана.
Оваква подршка није новина. Све ово подсећа на 2012. годину, када су тадашњи комесари Штефан Филе и Оли Рен јавно подржали Томислава Николића уочи председничких избора, чиме је ЕУ, по речима Бориса Тадића, „учинила блaсфемију“ и помогла Српској напредној странци да дође на власт.
Тадић је почетком априла 2026. за подсетио: „Европска унија је дала подршку Српској напредној странци у доласку на власт. Тих неколико сати пред крај избора 2012. они су честитали Томиславу Николићу. И то није било случајно.“
Иста матрица понавља се данас, само што је улога Николића сада припала ректору Ђокићу – човеку који је подржао студентске блокаде, али и који отворено говори језиком Брисела.
Још даље у историји, после протеста 1996/97. године, Зоран Ђинђић, Весна Пешић и Вук Драшковић били су позивани у европске престонице као „званични гости“. ЕУ је тада бирала своје фаворите.
Данас је избор пао на Ђокића. На Вучићу је сада да одлучи да ли ће покушати да буде Слободан Милошевић – који је одбио да се повуче мирно – или Борис Тадић, који је прихватио „европски пут“ и повукао се уз одређене гаранције.
Могуће је да ће Вучићу бити понуђени услови за повлачење с власти које би он, који не верује никoмe, могао да прихвати.
Србији највише прети управо црногорски сценарио. Не мађарски, већ онај у коме је „европска опозиција“ заменила једног аутократу другим, а грађани остали без праве промене.
Студентски покрет који је покренуо талас протеста против корупције и насиља имао је јасан захтев – системску промену, а не замену фигура. Ако Ђокић постане „европски кандидат“ и ако се иза њега стану само проевропске снаге без националног и социјалног програма, то би била потпуна издаја идеја које су студенти покренули.
Јер промена која долази искључиво из Брисела, а не из српског народа, није промена – то је нова транзиција у којој ће се власт само префарбати у европске боје.
Србија се данас налази на раскрсници. ЕУ је јасно ставила до знања да има резервну опцију. Питање је да ли ће студенти и грађани који су покренули протесте прихватити ту опцију или ће инсистирати на аутентичној, домаћој промени.
Ако се догоди црногорски сценарио, историја ће записати да је студентски бунт завршио као још једна искрена прича, која је изманипулисана и постала „контролисана транзиција“ – лепа на папиру, а празна у стварности.
