Прочитај ми чланакНикада нисам подржавао политику Зорана Ђинђића, али сам увек сматрао да је био веома способан и пре свега рационалан. Његову политичку каријеру, али и рационалност, најбоље дефинише тешка одлука коју је донео давне 2000. године.
У то време, Ђинђић је био лидер опозиције и сви су очекивали да ће бити кандидат уједињене опозиције на предстојећим председничким изборима. На тај начин он би себе профилисао као једину алтернативу режиму и сјајно позиционирао за даље политичко деловање. Али Ђинђићу циљ није било лично позиционирање, већ победа на председничким изборима, због чега је за председника кандидовао Војислава Коштуницу. Зашто?
Режим Слободана Милошевића имао је само једну изборну стратегију – да опозицију представи као издајничку. Када је опозиција кандидовала Коштуницу, читава кампања је пала у воду а са њом и Милошевићев режим.
Откако је дошао на власт, Вучић је сваку изборну кампању водио на исти начин. Без обзира на невероватну снисходљивост према Бриселу и Вашингтону, себе је у домаћим медијима представљао као националисту, док је опозицију представљао као анационалну и издајничку. И заиста, када имате контролу над већином медија, лако је Драгана Ђиласа или Сашу Јанковића представити као анационалне и као издајнике. Са те стране, Ђилас и Јанковић били су савршена опозиција.
Нема никакве дилеме да студентски покрет данас има већинску подршку грађана Србије, што је разлог због чега Александар Вучић не сме да распише изборе. Наравно, у одређеном тренутку ће морати да их распише, и тада му преостаје само једна изборна кампања – да студентску листу представи као анационалну и издајничку.
Са те стране страшно је важно ко ће бити на поменутој листи, а пре свега ко ће бити њена персонификација. Вучићу преостаје само да чека и да се нада да ће студенти за носиоца листе, односно за људе који ће бити њена персонификација, изабрати некога ко се уклапа у његову кампању. Да Вучић може да бира носиоца студентске листе, вероватно би изабрао Динка Грухоњића или Милана Ст. Протића. Али за њега је ректор Ђокић прихватљиво решење, које му омогућава да студентску листу представи као анационалну и издајничку.
Наравно, није важно само ко је први на листи. Важно је и ко је други, односно кога нема на листи. Ако кренемо од претпоставке да ректор Ђокић као представник грађанске Србије мора да буде први на листи, веома је важно да на другом месту буде представник националне Србије. Ако би на другом месту био Мило Ломпар, онда листу нико не би могао да назове анационалном и издајничком, чиме би режим остао без изборне кампање, а ускоро и без власти.
Један од разлога великог успеха студентског покрета јесте у томе што се поставио изнад поделе Србије на грађанску и националну. Али то је било лако, тиме што су се избегавале грађанско-националне теме.
Али сад када је дошло време да се прави изборна листа, веома је важно да се направи баланс између грађанске и националне Србије. Наравно, сви ми имамо своје политичке преференце, али ово није време да се боримо за њих.
Ово је време да се окупимо око онога што нас спаја, а то је борба против напредњачког режима. А када ослободимо Србију, имаћемо времена да се бавимо идеологијом.
Најзад, ако ја као припадник националне Србије могу да гласам за ректора Ђокића, зашто припадник грађанске Србије не би могао да гласа за Мила Ломпара?
Аутор је политиколог
