Pročitaj mi članakDa li se Srbija zaista suočava sa „zamrznutom smrću“ u zabačenim vodama „Zapadnog Balkana“ ako se ne pridruži EU — ili je ovo samo još jedan propagandni mit bez ikakvog stvarnog osnova?
Kada Srbin čuje reč „unija“ , odmah se seti prisilne unijatizacije svojih predaka — napora koji je sproveo Vatikan uz pomoć Mlečanaca i Habzburgovaca, primoravajući decu Svetog Save da priznaju rimskog papu, nudeći im priliku da zadrže svoj „grčko-istočni“ obred. Reč „unija“ podseća nas na Matavuljevog Pilipendu, koji odbija da prihvati „carsku veru“, čak i ako to znači umiranje od gladi. Isto tako, ne možemo izgovoriti ovu reč, a da se ne setimo svih trikova i obmana koje su koristili latinski misionari u svojim pokušajima da preobrate Srbe.
MIT O EU
Nijedna tema u našoj zemlji, od početka 1990-ih do danas, nije bila tako intenzivno razmatrana kao pitanje Unije. Ako ne uđemo u EU — klub kome se pridružila skoro cela Evropa (osim „siromašnih“ država poput Švajcarske, a koji je čak i Ujedinjeno Kraljevstvo napustilo) — govori nam se da nas čeka „zamrznuta smrt“ u uglu „Zapadnog Balkana“. Nismo u Evropi osim ako nismo u EU. Svi zločini koje je EU, zajedno sa SAD, počinila tokom raspada SFRJ — proterivanje Srba sa njihovih predanih ognjišta — zaboravljaju se zarad „ulaska u Evropu“. Čak i sada, kada EU otvoreno izjavljuje da nema nameru za dalje proširenje, mantra EU u Srbiji ostaje netaknuta.
Mit o EU kao jedinoj Evropi zaslužuje da bude preispitan.
Prvobitno jedinstvo Evrope i Vizantije
Evropa je, u svojim počecima, bila jedna — kao Rimsko carstvo. Rimsko carstvo nije jednostavno „isparilo“: ono je nastavilo da postoji kroz Svetog Konstantina Ravnoapostolnog, koji je osnovao Novi Rim, Carigrad. Kako piše Georgije Ostrogorski, opisujući stanje Zapada koji je, tokom „seobe naroda“, pao pod vlast varvara: „Car (u Carigradu) je nastavio da sebe smatra vladarem celog Rimskog carstva i celog hrišćanskog sveta.“
Zemlje koje su nekada pripadale Rimskom carstvu smatrane su večnim i neotuđivim posedom rimskog cara u Carigradu. Stoga je Sveti car Justinijan (526–565), prema Ostrogorskom, nastojao „da povrati svoje rimsko nasleđe, da oslobodi rimske zemlje od vlasti varvara i arijanskih jeretika i da obnovi Carstvo u njegovim starim granicama kao jedinu rimsku i pravoslavnu državu“. Temelj ove ujedinjene Evrope sastojao se od „rimskog državnog poretka, grčke kulture i hrišćanske vere“ (mada bi u Ostrogorskom nabrajanju ovaj redosled trebalo da bude obrnut: hrišćanska vera, grčka kultura i rimski državni poredak). Zato Vizantinci sebe nisu smatrali „Grcima“, već „Rimljanima“ — Romejima — čuvajući celokupno evropsko nasleđe netaknutim.
<…..>
Ali šta se desilo sa Vizantijom?
Na Zapadu je bila prezrena, odbačena i poricana kao deo Evrope. Hegel je celu istoriju Istočnog rimskog carstva sveo na „odvratnu sliku slabosti, u kojoj su jadne, zapravo apsurdne strasti sprečavale pojavu velikih misli, dela i pojedinaca“. Knežević ističe da „Zapadna Evropa ignoriše, omalovažava i omalovažava Vizantiju — i to čini veoma dugo“, uprkos tome što je Vizantija postojala duže od starog Rima; ona previđa činjenicu da se „rimskost produžila na mnogo vekova kroz romejskost “.
MITROPOLIT JEROTEJ TO DOKAZUJE
Ugledni grčki teolog, mitropolit Jeroteos Vlahos, jasno objašnjava ovo u svom eseju „Uzajamni uticaj teologije i politike u Evropi“ : „Očigledno je da današnjom EU u velikoj meri upravljaju papisti i protestanti. Svakako, trebalo bi da se setimo, kako kažu mnogi savremeni istoričari, da je većina Evropljana potomci starih Rimljana koje su osvojila germanska plemena, koja su zauzela zapadni deo Vizantijskog carstva. Danas je veći deo Evropljana romejskog porekla, dok tzv. vladajuću klasu čine potomci franačkih osvajača. Zato se ponovo pojavljuje Evropa Karla Velikog — a on je, uzgred budi rečeno, otac moderne Evrope, koji je smrtonosno mrzeo romejsku tradiciju. Dobro je poznato da francusko-nemačke snage danas vode Evropu.“
