U kupleraju koji je od nekada cenjenih srpskih institucija napravio Aleksandar Vučić, stradala je i diplomatska služba, od koje je uvek zavisio i njen međunarodni ugled i njene ekonomske, politilke i svake druge veze sa svetom. Diktator je tu službu uzurpirao i sveo na krug njegovih „prijatelja u svetu“, koji su mu u međuvremenu listom okrenuli leđa. Nekima od njih i on je okrenuo leđa, ali doslovno.

„Učiniću sve da ako podignu optužnicu protiv nas pet-šest, ja preuzmem svu krivicu na sebe, ako treba i da idem u zatvor!“ izjavio je srpski diktator na njegovim TV mrežama sa uzurpiranim nacionalnim frekvencijama, samo 48 sati nakon što mu je postalo jasno da će mu se sprema suočenje sa zakonom, kako domaćim tako i međunarodnim.

U redu je da ode na dugu robiju, doživotnu‚ jer zločini koji stoje iza njega, ne mogu se ni sastaviti u jednoj makar i najopširnije sastavljenoj optužnici.

Državu je opljačkao, proterao iz države najmanje pola miliona ljudi, napravio savez sa mafijom, a u institucije sistema uvek razboijnike, probisvete, ljude bez obrazovanja, prostitutke i narko dilere.

Jedna od tih institucija je diplomatska služba Srbije, koju je temeljito „počistio“ od stručnih kadrova, a u nju uvo ološ najgore vrste, ljude bez elementarnih znanja, bez skrupula i morala.

Posledice razvaljivanja samo ove državne institucije, biće dugoročne, a njena obnova iz pepela, moraće da bude dugoročno i pažljivo projektovana.

Diplomatska služba Srbije je u poslednjim decenijama pogođena kombinacijom lične diktature Aleksandra Vučića, potpune nestručnosti i skandala poput proterivanje stranih diplomata, kadrovske zloupotrebe i urušavanje profesionalnih standarda, što je dovelo do potpunig pada ugleda Srbije na međunarodnoj sceni. Poznati su skandali u DKP (Diplomatsko konzularnim) predstavništvima Srbije u svetu.

Na poslednjoj radnoj sednici parlamentarnog odbora EP u Briselu, većina članova tog odbira je tražila da se od Evropske komisije zatraže svi podaci o tome kako DKP Srbije u svojim ambasadama prikriva lica sa kriminalnim dosijeima. Već dugo karijerne diplomate koje su doslovno izbačene iz službe, i danas sede „na klupi za rezerve“, optuživali su više puta Ministarstvo spoljnih poslova za zapošljavanje po rođačkoj i partijskoj liniji, postavljanje nestručnih i bezbednosno rizičnih ljudi u diplomatsko-konzularna predstavništva (DKP), kao i ukidanje obaveštajnih i informativnih službi, što je dovelo do gubitka ugleda Srbije u svetu i ponižavajućeg odnosa prema njenim zvaničnicima na međunarodnim skupovima.

Dolaskom Aleksandra Vučića i njegove naprednjačke mafije na vlast, pa sve do danas, punih 13 godina, ambasadorska mesta se po pravilu dodeljuju ssamo članovima njegoive stranke ili pripadnicima njegovog „biznis kluba“, što je dovelo do brojnih gafova, skandala, sramoćenje ove službe i nepoštovanja diplomatskog protokola.

Novija praksa Vučićeve „diplomatije“ da bez ozbiljnog razmatranja razloga i valjanih dokaza da su radili bilo šta sušprotno zakonima Srbije, proteruje strane diplomate, dovela je do toga da su sve strane države koje imaju ambasade u Srbiji, povukli svoje najbolje diplomate u diplomatskom koru u Beogradu i zamenili ih onim trećerazrednim i nebitnim. I u nadležnim stručnim službama Saveta Evrope se o tome raspravljalo nedavno (oktobra 2025) pa se došlo do svima poznate, ali ipak zapanjujuće činjenice da je praktično sva diplomatija Srbije (ako još uopšte postoji), u rukama Aleksandra Vučića.

Gorka istina o potpunoj propasti diplomatske službe Srbije postoje jasnija ako se zna da je u poslednjoj deceniji pogođena pojavama neverovatne nestručnosti i međunarodnih incidenata. Evropski parlament tražio je od Evropske komisije takođe da se utvrdi tačno ko vodi Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, ko umesto profesionalaca razgovara, pregovara i donosi odluke pogubne za Srbiju?

U jednom nedavno poslatom pismu Sindikata Ministarstva spoljnih poslova svojim pretpoostavljenim, tražili su da im se odgovri na nekoliko pitanja: Ko Srbiju danas predstavlja u svetu i zašto su nam diplomatsko konzularna predstavništva puna nečijih ljubavnica, pevačica, dece političara i „poslovnih ljudi“, osoba koje su dobile diplomatski imunitet kako bi se zaštitili od progona zakona, a koja su čak dobila status „persona non grata“ u drugim državama, te koga Srbija plaća da ih predstavlja?

U jednom ranijm dopisu poslatom na istu adresu, kaže se da je „U poslednjih 25 godina MSP je okupiran od strane raznih smutljivih lica, bahatih sinova i kćeri srpskih političara i njihove rodbine, estradnih umetnika, lekara kojima se ne radi u praksi ili nisu kvalitetni, novinara koji to na terenu nikad nisu ni bili i jurišnika iz političkih miljea, od kojih većina nije imala, niti ima bilo kakvo obrazovanje, niti diplomatsko iskustvo, ni obučenost. Srpska diplomatija više ne postoji, postoje još samo naša zapuštena diplomatsko konzularna predstavništva u svetu kojima haraju svi oni koji nisu deo profesionalnog miljea. Srpska diplomatija postala je poJasno je da akademske preporuke za ulazak u srpsku diplomatsku službu više nikom nisu potrebne…“

Ideja srpskog diktatora nije da Srbiju predstavi kao zemlju obrazovanih i kulturnih ljudi, već obrnuto. I to radi ciljano, namerno, sa idejom da svoju mržnju prema ovoj zemlji i njenom narodu pokaže na najosetljivijim mestima, kakva je i dilomatska služba. Za njega nije bitno da li ambasadrir, konzul ili bilo koji slubeini jezik DKP govori neki strani jezik, pa čak ni to da li ima adekvatan psihološki profil za bavljenje ovako delikatnim poslom, kao i to da ne prolazi bezbednosne provere, što otvara vrata da se po našim ambasadama šetaju i oni koji beže od zakona ili pritiska javnosti.

Bitno je da ima uticajnog roditelja, ujaka, strica, ljubavnika, i na taj način otvaraju sva vrata u Vladi Srbije, a nekako najlakše u MSP. Nedavno je (prema ličnoj ispovedi autor ovog članka) jedan nekadašnji ambasador Srbije (ranije, SRRJ i SRJ) J.D. pozvao privatni broj telefona Marka Đurića, aktuelnog ministra spoljnih poslova i ovako mu rekao: „Ako zapamtiš ovo što ću t reći, pozovi svog bandoglavog šefa i reci mu da vam kod kuće sede vrhunske karijerne diplomate, neraspoređene, a vama u službu ulaze kurve i džeparoši!“

Skandalozna je i člinjenica da velika većina ambasadora uopšte nije zvanično imenovana, što je izazvalo revolt kod drugih zaposlenih diplomata. Nekoliko godina ranije, napravljen je nekakav Pravilnik (iza koga je stajao priučeni „kosovski kadar“ Veljko Odalović), pa je to dovelo do katastrofalnih posledica od kojih i danas imaju problema i u MInistarvu i u DKP.

I oko togas Pravilnika je nastala pobuna unutar MSP i njegovih sindikata, pisala su se uzaludna pisma u kojima je pisalo: „…Spuštaju se kriterijumi, briše se profesionalnost diplomatije, legalizuje se dovođenje ljubavnica i pajaca sa strane i njihovo napredovanje… Ovim novim aktima se omogućava da neko dođe do zvanja ambasadora sa 10 godina rada – kao kad bi general postao vojnik koji je u vojsci 10 godina…Čak dve trećine najvišeg diplomatskog ešalona nije imenovano – pomoćnika ministra za bilateralu, multilateralu. Ministarstvo je potpuno obezglavljeno“…

Jedna bivša karijerna diplomatkinja, napisala je otvoreno pismo u kome je rekla: „…Dovoljan dokaz diskriminacije predstavlja činjenica da karijerni diplomata ni u kom slučaju ne može da dostigne zvanje ambasadora u MSP sa 10 godina radnog iskustva u struci, ministra savetnika sa 8 godina radnog iskustva u struci, pa čak ni drugog sekretara sa 4 godine radnog iskustva, dok to isto ne važi za lica koja su zasnovala radni odnos po nekom drugom osnovu i, gotovo po pravilu, dobila visoka ili najviša diplomatska zvanja bez ikakvog prethodnog iskustva rada u diplomatskoj struci ili pak oblasti spoljne politike“…

U „eri“ „Aleksandra Vučića i njegove tiranije, izmišljena je kategorija ‘ugovorača’ ili osobe koja se na tim istaknutim mestima našla samo zato što je prethodno uspela da obezbedi partijskog, rođačkog ili ljubavnika-ljubavnici mentora. „Ugovarač“ može biti bilo ko, pa i bez zadatih kriterijuma.

Mnoge stare diplomate se pitaju, kakva je to diplomatska služba čijim je čelnicima zabranjen ulazak u najvažnije zemlje sveta? S obzirom na to da ne postoji obaveštajna služba (ranije SID, diplomatska obaveštajna služba), nema više ni valjane procene kako razmišlja „druga strana“.

Ukidanjem obaveštajnih, informativnih službi, zapošljavanjem po rođačkoj i partijskoj liniji, postavljanjem nestručnih, neobrazovanih i bezbednosno rizičnih ljudi u diplomatsko-konzularna predstavništa (DKP), Srbija je izgubila svaki ugled u svetu. U DKP predstavništvima Srbije, trenutno (2025), zaposleno je više stotina njih „po ugovoru“ a navodno obavljaju visoke diplomatske, kao i administrativno-tehničke poslove, a da za to nemaju nikakvog profesionalnog znanja.

Osvedočeni ambasador propasti, imaće dovoljno vremena da pred srpskih i nekim međunarodnim sudovima dokazuje svoje „diplomatske sposobnosti“, a Srbiji ostaje da po ko zna koji put ustaje kao feniks iz pepela i na međunarodnoj sceni.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, diplomatska služba, Predrag Popović