Прочитај ми чланакУ куплерају који је од некада цењених српских институција направио Александар Вучић, страдала је и дипломатска служба, од које је увек зависио и њен међународни углед и њене економске, политилке и сваке друге везе са светом. Диктатор је ту службу узурпирао и свео на круг његових „пријатеља у свету“, који су му у међувремену листом окренули леђа. Некима од њих и он је окренуо леђа, али дословно.
„Учинићу све да ако подигну оптужницу против нас пет-шест, ја преузмем сву кривицу на себе, ако треба и да идем у затвор!“ изјавио је српски диктатор на његовим ТВ мрежама са узурпираним националним фреквенцијама, само 48 сати након што му је постало јасно да ће му се спрема суочење са законом, како домаћим тако и међународним.
У реду је да оде на дугу робију, доживотну‚ јер злочини који стоје иза њега, не могу се ни саставити у једној макар и најопширније састављеној оптужници.
Државу је опљачкао, протерао из државе најмање пола милиона људи, направио савез са мафијом, а у институције система увек разбоијнике, пробисвете, људе без образовања, проститутке и нарко дилере.
Једна од тих институција је дипломатска служба Србије, коју је темељито „почистио“ од стручних кадрова, а у њу уво олош најгоре врсте, људе без елементарних знања, без скрупула и морала.
Последице разваљивања само ове државне институције, биће дугорочне, а њена обнова из пепела, мораће да буде дугорочно и пажљиво пројектована.
Дипломатска служба Србије је у последњим деценијама погођена комбинацијом личне диктатуре Александра Вучића, потпуне нестручности и скандала попут протеривање страних дипломата, кадровске злоупотребе и урушавање професионалних стандарда, што је довело до потпуниг пада угледа Србије на међународној сцени. Познати су скандали у ДКП (Дипломатско конзуларним) представништвима Србије у свету.
На последњој радној седници парламентарног одбора ЕП у Бриселу, већина чланова тог одбира је тражила да се од Европске комисије затраже сви подаци о томе како ДКП Србије у својим амбасадама прикрива лица са криминалним досијеима. Већ дуго каријерне дипломате које су дословно избачене из службе, и данас седе „на клупи за резерве“, оптуживали су више пута Министарство спољних послова за запошљавање по рођачкој и партијској линији, постављање нестручних и безбедносно ризичних људи у дипломатско-конзуларна представништва (ДКП), као и укидање обавештајних и информативних служби, што је довело до губитка угледа Србије у свету и понижавајућег односа према њеним званичницима на међународним скуповима.
Доласком Александра Вучића и његове напредњачке мафије на власт, па све до данас, пуних 13 година, амбасадорска места се по правилу додељују ссамо члановима његоиве странке или припадницима његовог „бизнис клуба“, што је довело до бројних гафова, скандала, срамоћење ове службе и непоштовања дипломатског протокола.
Новија пракса Вучићеве „дипломатије“ да без озбиљног разматрања разлога и ваљаних доказа да су радили било шта сушпротно законима Србије, протерује стране дипломате, довела је до тога да су све стране државе које имају амбасаде у Србији, повукли своје најбоље дипломате у дипломатском кору у Београду и заменили их оним трећеразредним и небитним. И у надлежним стручним службама Савета Европе се о томе расправљало недавно (октобра 2025) па се дошло до свима познате, али ипак запањујуће чињенице да је практично сва дипломатија Србије (ако још уопште постоји), у рукама Александра Вучића.
Горка истина о потпуној пропасти дипломатске службе Србије постоје јаснија ако се зна да је у последњој деценији погођена појавама невероватне нестручности и међународних инцидената. Европски парламент тражио је од Европске комисије такође да се утврди тачно ко води Министарство спољних послова Србије, ко уместо професионалаца разговара, преговара и доноси одлуке погубне за Србију?
У једном недавно послатом писму Синдиката Министарства спољних послова својим претпоостављеним, тражили су да им се одговри на неколико питања: Ко Србију данас представља у свету и зашто су нам дипломатско конзуларна представништва пуна нечијих љубавница, певачица, деце политичара и „пословних људи“, особа које су добиле дипломатски имунитет како би се заштитили од прогона закона, а која су чак добила статус „персона нон грата“ у другим државама, те кога Србија плаћа да их представља?
У једном ранијм допису послатом на исту адресу, каже се да је „У последњих 25 година МСП је окупиран од стране разних смутљивих лица, бахатих синова и кћери српских политичара и њихове родбине, естрадних уметника, лекара којима се не ради у пракси или нису квалитетни, новинара који то на терену никад нису ни били и јуришника из политичких миљеа, од којих већина није имала, нити има било какво образовање, нити дипломатско искуство, ни обученост. Српска дипломатија више не постоји, постоје још само наша запуштена дипломатско конзуларна представништва у свету којима харају сви они који нису део професионалног миљеа. Српска дипломатија постала је поЈасно је да академске препоруке за улазак у српску дипломатску службу више ником нису потребне…“
Идеја српског диктатора није да Србију представи као земљу образованих и културних људи, већ обрнуто. И то ради циљано, намерно, са идејом да своју мржњу према овој земљи и њеном народу покаже на најосетљивијим местима, каква је и диломатска служба. За њега није битно да ли амбасадрир, конзул или било који слубеини језик ДКП говори неки страни језик, па чак ни то да ли има адекватан психолошки профил за бављење овако деликатним послом, као и то да не пролази безбедносне провере, што отвара врата да се по нашим амбасадама шетају и они који беже од закона или притиска јавности.
Битно је да има утицајног родитеља, ујака, стрица, љубавника, и на тај начин отварају сва врата у Влади Србије, а некако најлакше у МСП. Недавно је (према личној исповеди аутор овог чланка) један некадашњи амбасадор Србије (раније, СРРЈ и СРЈ) Ј.Д. позвао приватни број телефона Марка Ђурића, актуелног министра спољних послова и овако му рекао: „Ако запамтиш ово што ћу т рећи, позови свог бандоглавог шефа и реци му да вам код куће седе врхунске каријерне дипломате, нераспоређене, а вама у службу улазе курве и џепароши!“
Скандалозна је и члињеница да велика већина амбасадора уопште није званично именована, што је изазвало револт код других запослених дипломата. Неколико година раније, направљен је некакав Правилник (иза кога је стајао приучени „косовски кадар“ Вељко Одаловић), па је то довело до катастрофалних последица од којих и данас имају проблема и у МИнистарву и у ДКП.
И око тогас Правилника је настала побуна унутар МСП и његових синдиката, писала су се узалудна писма у којима је писало: „…Спуштају се критеријуми, брише се професионалност дипломатије, легализује се довођење љубавница и пајаца са стране и њихово напредовање… Овим новим актима се омогућава да неко дође до звања амбасадора са 10 година рада – као кад би генерал постао војник који је у војсци 10 година…Чак две трећине највишег дипломатског ешалона није именовано – помоћника министра за билатералу, мултилатералу. Министарство је потпуно обезглављено“…
Једна бивша каријерна дипломаткиња, написала је отворено писмо у коме је рекла: „…Довољан доказ дискриминације представља чињеница да каријерни дипломата ни у ком случају не може да достигне звање амбасадора у МСП са 10 година радног искуства у струци, министра саветника са 8 година радног искуства у струци, па чак ни другог секретара са 4 године радног искуства, док то исто не важи за лица која су засновала радни однос по неком другом основу и, готово по правилу, добила висока или највиша дипломатска звања без икаквог претходног искуства рада у дипломатској струци или пак области спољне политике“…
У „ери“ „Александра Вучића и његове тираније, измишљена је категорија ‘уговорача’ или особе која се на тим истакнутим местима нашла само зато што је претходно успела да обезбеди партијског, рођачког или љубавника-љубавници ментора. „Уговарач“ може бити било ко, па и без задатих критеријума.
Многе старе дипломате се питају, каква је то дипломатска служба чијим је челницима забрањен улазак у најважније земље света? С обзиром на то да не постоји обавештајна служба (раније СИД, дипломатска обавештајна служба), нема више ни ваљане процене како размишља „друга страна“.
Укидањем обавештајних, информативних служби, запошљавањем по рођачкој и партијској линији, постављањем нестручних, необразованих и безбедносно ризичних људи у дипломатско-конзуларна представништа (ДКП), Србија је изгубила сваки углед у свету. У ДКП представништвима Србије, тренутно (2025), запослено је више стотина њих „по уговору“ а наводно обављају високе дипломатске, као и административно-техничке послове, а да за то немају никаквог професионалног знања.
Осведочени амбасадор пропасти, имаће довољно времена да пред српских и неким међународним судовима доказује своје „дипломатске способности“, а Србији остаје да по ко зна који пут устаје као феникс из пепела и на међународној сцени.
