Пошто се здравствена криза стави под контролу, у читавом свету ће уследити борба за опоравак, а негде чак и за опстанак привреде. Србија ће се, према оценама међународних финансијских институција, извесно суочити са падом привредног раста, а са изазовима ће се најтеже носити домаћи привредници. Економски аналитичари зато отварају питање: да ли би држава требало да преиспита политику давања субвенција страним инвеститорима и новац из државне касе усмери ка домаћим инвеститорима?

Расипање државних пара или добро промишљен економски потез? У коју од те две категорије би требало сместити вест да је из буџета Србије дато 14,4 милиона евра „Хенкелу“ да прошири капацитете фабрике у Крушевцу?

Иако је обавеза да немачка компанија запосли још 100 радника, проста рачуница показује да је тиме држава практично „платила“ за свако радно место 144.000 евра. Да ли државу тактика којом власт покушава да одржи привреду скупо кошта?

Када је пред читавим светом, па и Србијом, период неизвесности и потенцијална економска криза – економски аналитичари указују да би требало радити на томе да се уместо страних, повећају домаће инвестиције.

Према прогнозама међународних финансијских институција и Европске комисије – Србији предстоји пад БДП-а од око четири одсто у овој години, раст дефицита и повећање коефицијента јавног дуга. А наредне 2021. године снажан опоравак и приватне потрошње и инвестиција.

Међутим, Влада би требало снажније да подстакне домаће инвеститоре да улажу, јер је и пре кризе коју је изазвала пандемија коронавируса мањак домаћих инвестиција био око милијарду евра годишње.

Економска новинарка „Нове економије“ Ивана Павловић за Н1 каже да у тренутку када је цео свет на нивоу кризе тридесетих година – Србија неће окретатио кормило економске политике и да не треба очекивати да ће се преиспитивати политика давања субвенција страним инвеститорима.

„Чињеница је да овде страни инвеститори имају једну врсту брзе пруге, брзог шалтера и брзе траке – врло брзо се за њих решавају све административне и бирократске препреке, директан је прилаз кабинету Владе Србије. Међутим, оног тренутка када неко буде понудио стотину хиљада евра или неки милион више – то су фабрике које врло брзо могу да се подигну, спакују фабрику, опрему и иселе се у другу земљу, а можда им се и то не буде исплатило – оставиће само ту љуштуру овде“, напомиње Павловић.

Економиста „Либека“ Михаило Гајић каже да је од 2006. до 2016. године, према подацима Развојне агенције, склопљено око 300 уговора о субвенционисању, а да је исплаћено око 450 милиона евра субвенција.

Ипак, Гајић наводи да субвенције било страним, било домаћим инвеститорима нису дугорочно решење, већ да је кључ за стабилан раст привреде у добром привредном амбијенту, који Србија још нема.

„Словачка, Чешка и Пољска привреда нису се развиле субвенцијама него тако што је направљен привредни амбијент, разумно дељење правде, разумна пословна регулација, сигурност уговора и онда је субвенција била нека врста шлага на торти којом су се привлачили инвеститори. Код нас, ми имамо само тај шлаг, а торту немамо“, објашњава Гајић.

На критике због давања субвенција, из Владе је више пута стигао одговор да се на сваки евро субвенција у државну касу врати шест пута више новца. Али, економски стручњаци кажу: враћало би се исто било да се даје страним или домаћим привредницима, чија је судбина сада много неизвеснија.

Извор: n1