Мале општине, испод 25 000 становника, у брдско-планинским подручјима  Србије, последњих деценија сусрећу се са бројним проблемима који их неминовно воде ка брзом економског и демографском слому.

Проблем раста незапослености и убрзаног губитка становништва, било кроз негативан природни прираштај, било кроз снажне миграције радно активног становништва ка Београду и иностранству, показују се као највеће опасности са којима се наше локалне самоуправе у унутрашњости суочавају.

Одсуство озбиљних инвестиција у овакве општине, те гашење преосталих предузећа која своје капије затварају, због неликвидности, у недостатку обртног капитала и под теретом огромних обавеза које су последица пљачкашког односа банкарског сектора према привреди и становништву, даље продубљује ове проблеме и доводи мале локалне самоуправе на сам руб економског и биолошког опстанка. Иностране банке у Србији са својим лихварским кредитима и каматама начиниле су у последњој деценији прави „геноцид“ над домаћом привредом, али и становништвом.

Само Општина Лучани, у Моравичком округу, је од 1995. године до данас изгубила готово половину радних места (пад са више од 7000 запослених, махом у примарном и секундарном сектору, на нешто више од 3500 запослених у 2012). Овај тренд пратио је и пад броја становника па је са близу 25 000 становника, колико је ова општина имала у 2002 години, тај број по садашњим проценама сведен на око 20 000. Ако направимо пажљиву анализу структуре становништва у истој општини, можемо уочити да се удео у укупној популацији, становништва старијег од 45 година живота повећава и да прелази 55 %.

 

Може се доћи до закључка да се удео млађег радно активног становништва смањује сталним одласцима читавих генерација ка великим градским центрима и широм света. Слично је и у другим општинама ове величине и степена развијености. На овај начин мале општине у Србији губе не само своју интелектуалну елити, већ и најпродуктивнију категорију у радно активној популацији. Дакле веома је лако закључити да су такве средине осуђене на таворење, одумирање и коначно на потпуно гашење.

Погрешан концепт приватизације и огромне злоупотребе над имовином које су генерације радника мукотрпно стварале и стицале, довеле су у оваквим општинама као и целој Србији до драстичног смањивања броја предузећа и радних места у производњи. Нема општине у Србији која данас нема бар неколико пропалих „гиганата“ из времена некадашње СФРЈ, а највише у сектору индустрије и аграра, посебно у тзв „радно интезивних делатностима“ које су масовно запошљавале радну снагу нижег степена стручности (пример текстилне индустрије). Данас такви погони представљају жалосну слику једног прохујалог времена и узалудно ишчекују „brownfield инвестиције“ које би им повратиле некадашњи сјај.

Екстензивна пољопривредна производња и уситњеност поседа, застарелост механизације, сваштарска производња и стални недостатак инвестиција у аграр, не дају наду да би ова делатност могла бити замајац за оживљавање оваквих средина. Већина постојећих домаћинстава је старачка, са једним или два члана, која нису у могућности да обраде своја имања и произведу храну ни за сопствене потребе. Нагли пад броја домаћинстава говори о драматичном замирању српског села. Само у општини Лучани је за последњих 12 година затворено више од 1000 домова, а боље стање није ни у суседним општинама. Без перспективност сеоске омладине, као и оне у варошима и малим градовима, поред озбиљно угрожене егзистенције, доводи до немогућности заснивања породица од стране хиљада мушкараца старијих од 35 година. Њихова домаћинства у оваквим околностима осуђена су на пропадање и нестанак.

Да ли постоји излаз?
Овако неповољне трендове веома је тешко преокренути, али их је могуће постепено ублажавати, зауставити а затим и потпуно елиминисати. За тај циљ је потребно време и широка друштвена стратегија одрживог развоја.

Овакве локалне средине данас у просеку више од 2/3 средстава за пуњење свог буџета добијају од Републике (уступљени приходи, наменски и ненаменски трансфери), док мање од 1/3 прихода буџета локалне самоуправе саме обезбеђује наплатом изворних прихода (разне комуналне таксе, порези на имовину, накнаде итд). Постоји сталан тренд од стране Републике да на различите прикривене начине износ уступљених  средстава општинама умањује, а да им са друге стране повећава обавезе и одговорности, а тиме ствара и додатне трошкове, што овакве локалне самоуправе гура у све веће проблеме и задуживања. 

Истина, Република је изменила Закона о финансирању локалне самоуправе, па уместо ранијих 40% наплаћеног пореза на зараде, који се плаћа према пребивалишту запосленог, локалним самоуправама сада уступа 80 % наплаћених пореза на зараде, али је стално смањивање броја запослених, као и неплаћање пореза од стране послодаваца у многоме релативизовало ову меру. Буџети таквих локалних самоуправа нису инвестициони, већ пре свега социјални и опредељени на преживљавање.

Шанса за опстанак сеоских насеља у оваквим општинама је подстицање отварања малих производних и прерађивачких капацитета, који би запошљавали од 3 до 25 радника, чија делатност би се ослањала на коришћење ресурса у тим срединама (земљиште, сировине, радна снага), при чему би се на овај начин радноактивно становништво, махом млади, задржавали у својим местима, те би се поред примарног запослења могли бавити и пољопривредном производњом и унапређивањем својих домаћинстава, као и локалне заједнице, а кроз заједничке иницијативе са локалном самоуправом (Општина, месне заједнице) удруживати средстава у изградњи путева, канализације, ниско-напонске мреже, водоснабдевања и других инфраструктурних пројекта значајних за  живот у овим срединама. Овакви правци развоја стварали би далеко боље изгледе да млади на селу могу остати, заснивати своје породице, очувати и унапредити своја домаћинстава, а тиме и локалне облике организовања. Ово је такође и претпоставка заустављања снажних депопулационих трендова и „беле куге“.

Без партнерског односа Државе, локалне самоуправе и привреде не може бити ни квалитетног и одрживог развоја ових средина, при чему је веома важна двосмерна комуникација, размена идеја, иницијатива и програма. Чести изговори локалних власти да општине немају ингеренције у привреди, не стоје јер је пре реч о незаинтересованости, нераду и неразумевању основних проблема обичних грађана. Општине морају бити сервис привреде и становништва, а привреда и становништво најбољи амбасадори својих општина. Без ове синергије нема ни развоја.

Стварање привредног амбијента од стране државе и локалне самоуправе за инвестирање у овакве средине је од суштинског значаја за њихов опстанак. Могућност улагања наше дијаспоре у реалне и профитабилне пројекте, пре свега у производњу која је извозно орјентисана је једна од значајних могућности и шанси, те подстицање и привлачење ових улагања може дати више него добре резултате.

Излаз из привредне кризе и рецесије у нашим условима је пре свега у подстицању потрошње, а не штедње која се упорно намеће, као и у стимулисању производње и инвестиција. Само тако могуће је дати снажнији иницијални импулс како би се посустала привреда захуктала. Даља штедња, сем у јавном сектору, доноси само даље заглибљивање и стагнацију.

Задругарство и кооперација такође је један од ефектних, али веома слабо коришћених модела којима би се актуелно стање на домаћем селу и малим општинама могло поправити. Заједнички наступ произвођача, уједначавање квалитета производа и њихово стандардизовање дали би могућност њиховог снажнијег наступа и бољег позиционирања на тржишту, а посебно према извозу.

Свест о нужности оваквог деловања међу индивидуалним произвођачима је још на ниском ступњу, али охрабрују иницијални покушаји који дају одређене позитивне резултате. Удруживање произвођача донело би читав низ позитивних ефеката како у процесу производње хране, претежно воћа, поврћа и житарица, тако и у подизању приноса и рода, укрупњавању поседа, смањивању трошкова и постизању виших цена на иностраном тржишту.

Досадашњи трикови разних политиканата да тзв „асфалтирањем путева за гласове бирача“ , поправе стање на селу, потрошили су  огромна средства прекривајући Србију мрежом локалних путева и путељака, стаза и стазица, чији асфалт ниског квалитета траје колико и један изборни ци(р)клус. Ова „епохална“ стратегија развоја није донело готово никакав бољитак српском селу и малим општинама, али им је донела само даље назадовање, одлазак младих и продубљивање безперспективности. Асфалт и шут за подасипање путева су нужни и неопходни, али се не једу, нити се од њих може живети.

Београд је као главни град пројектован и грађен за државу од 25 милиона становника. Ње више нема, али зато имамо велеград који полако гута остатак Србије. Данас имамо ситуацију да готово 40 % становништва ове земље живи на подручју које је у кругу од 60 километара око центра Београда. Да ли ће се то наставити? Овај текст даје одређена запажања о трендовима и стању у српској провинцији и унутрашњости, која је некада била снажни покретач и замајац државотворности и развоја Србије, а данас је оронули и тужни брод који тоне.

Да ли унутрашњост Србије може опстати, или ћемо сви временом „постати Београђани“, док ће унутрашњост Србије остати празна и руинирана? Питања је много а времена све мање.

За Економски тим Двери,

Милан Парезановић, Гуча

Економски тим Двери

Ознаке: демографија, домаћинство, општина, Пут, Србија, Српски покрет Двери, становништво