У политичким и аналитичким круговима последњих дана све чешће се говори о осећају затишја које, како неки тврде, не може још дуго да траје.
Филозоф Александар Дугин отворено поручује да долази нешто важно и да се ближе догађаји који би могли имати озбиљне последице по читав свет.
Ипак, шта је тачно у питању, Дугин за сада не открива, већ само констатује да напетост расте управо зато што се то „важно“ још увек одлаже.
Дугин наглашава да се ради о могућим политичким или војним преокретима који би могли брзо променити постојећи баланс. „Делује да је сазрело нешто што више не може да чека, али се ипак одлаже, па отуда и ова напетост“, рекао је, остављајући простор за различита тумачења.
У том спектру могућих сценарија помињу се и мировни договор са Украјином, али и могућност озбиљног пробоја руских снага у зони специјалне војне операције.
Паралелно с тим, спекулације се шире и на друге фронтове. Помиње се и потенцијално окончање, али и додатна ескалација сукоба у Ирану.
У домаћем информационом простору, нарочито на друштвеним мрежама, појавиле су се и гласине о могућем увођењу потпуне блокаде спољног интернета у Русији, као и о другом таласу мобилизације током пролећа.
Ипак, званичници су више пута нагласили да је број војника по уговору довољан за потребе фронта.
У том контексту, ратни извештач Александар Сладков износи другачији угао. Он тврди да кључ за пробој не лежи у додатној мобилизацији, већ у подизању квалитета – од наоружања и комуникације, преко противваздушне одбране и логистике, до фортификација и употребе беспилотних система. Другим речима, фокус се премешта са квантитета на технолошки и организациони ниво.
Истовремено, питање завршетка сукоба поново је дошло у фокус након изјаве Владимира Зеленског да Русија планира да преузме Донбас у року од два месеца.
Кремљ је демантовао конкретне рокове, али је јасно поручио да очекује добровољно повлачење украјинских снага из тог региона као најбржи и најпоузданији начин за завршетак сукоба.
Занимљиво је да се о могућности напуштања Донбаса све чешће говори и унутар Украјине, међу појединим политичарима и јавним личностима из патриотског спектра.
Дугин у том ширем оквиру износи јасан став: за Русију је једини прихватљив пут борба до победе и ослањање искључиво на сопствене ресурсе.
У прилог тој процени, наводи неколико фактора који, како сматра, тренутно иду у корист Москве. Пре свега, Сједињене Државе су заокупљене сукобом са Ираном, што, по његовом мишљењу, слаби војну подршку Кијеву.
Уз то, како оцењује, Запад више не делује као јединствен блок. Сједињене Државе и Европа се удаљавају, док и сама Европска унија показује унутрашње пукотине.
Неслагања су видљива у више области – од питања конфискације руских резерви, преко одобравања нових финансијских пакета за Кијев, до доношења 20. пакета санкција.
У таквим околностима, закључује Дугин, Москва би могла покушати да искористи тренутак док су њени противници у фази несигурности.
Ипак, остаје отворено питање да ли је ова процена увод у конкретне потезе или само одраз тренутног расположења у делу политичке сцене. Ако је судити по тону којим се говори о „нечему важном“, јасно је да очекивања расту – али шта ће се заиста догодити и када, за сада остаје у зони нагађања.






