Pročitaj mi članakDosadašnji tok Trampovog mandata izgledao je kao izdaja svih predizbornih obećanja. Pa ipak čitava serija poteza koje je preduzeo u poslednje vreme daju nadu da je Tramp opet onaj stari. Rusija treba da iskoristi trenutak, ali ne sme biti naivna
Pre nešto manje od godinu dana, objavio sam knjigu Revolucija Donalda Trampa: Poredak velikih sila. Objavljena je istovremeno na ruskom i engleskom jeziku, i, kako su mi rekli izdavači, predata je Trampu. Ne zna se kakva mu je bila reakcija. Za godinu dana prevedena je na mnoge jezike, a nedavno je izašla u velikom tiražu na arapskom.
Knjiga se sastojala od analize fenomena Trampa još iz prvog mandata, predizbornih debata sa Bajdenom, a zatim sa Kamalom Haris, nastanka pokreta MAGA (Make America Great Again), ličnosti i organizacija koje su okruživale Trampa u trenutku njegovog izbora za 47. predsednika SAD. Značajan deo knjige su bili transkripti mojih emisija na radiju Sputnjik („Eskalacija“) i članaka u RIA Novostima.
U ovoj knjizi sam predložio da se prema Trampu 2.0 i MAGA odnosimo najozbiljnije – za razliku od prvog Trampovog mandata, gde je preovladavao oportunizam i dominirala linija neokona i starih republikanaca (RINO – Republican In the Name Only, „republikanci samo po imenu“, kako su ih prozvali pravoslavni trampisti). Opisao sam to kao ubedljiv pokušaj Konzervativne revolucije u SAD, koja je prepuna radikalnih promena celog svetskog poretka, a da ne govorimo o tektonskim promenama u samim Sjedinjenim Državama.
Može se reći da sam svoju analizu zasnovao na tome da sam „poverovao“ Trampu i MAGA i na osnovu toga povukao prognostičke trendove u budućnost. U prvim nedeljama Trampovog dolaska u Belu kuću ove prognoze su se na najneverovatniji način obistinile – i po karakteru imenovanja ljudi iz MAGA pokreta na najvažnije funkcije, i po oštrini delovanja, i po odlučnosti prvih ukaza (ukidanje „kulture otkazivanja“, odbacivanje rodne politike, priznavanje dominacije tradicionalnih vrednosti, likvidacija woke i DEI-agende – institucionalizovane preterane brige o degenericima i manjinama, borba protiv nelegalne imigracije, početak kampanje za demontažu duboke države, smanjivanje globalističke agende i tako dalje).
Čak je i bivši neokon Marko Rubio, koji je postao državni sekretar u Trampovom kabinetu, istupio sa priznanjem multipolarnosti.
Rušenje globalista
Tramp 2.0 je zacrtao kurs ka takvoj svetskoj arhitekturi koju sam nazvao Poredak velikih sila. To znači trijumf realizma u međunarodnim odnosima, oštro odbacivanje liberalizma i globalizma, prekid „demokratskih intervencija“ i podrške obojenim revolucijama. U suštini, prelazak sa programa 14 tačaka predsednika Vudroa Vilsona (otvoreni globalizam, internacionalizam) na novu verziju Monroove doktrine.
Departman državne efikasnosti (DOGE), koji je stvorio najbliži Trampov saradnik Ilon Mask, odmah je pristupio poslu i ukinuo jednu od glavnih globalističkih struktura u SAD – USAID. Usledila je radikalna čistka – sve do zatvaranja – Ministarstva obrazovanja, gde su se ukopali liberali i pristalice legalizacije izopačenosti. Mask je ciljao i na Ministarstvo odbrane, CIA i FED.
Osim toga, koristeći kontrolu nad društvenom mrežom H, Ilon Mask je započeo aktivnu mrežnu operaciju usmerenu na rušenje globalističkih liberalnih elita u samoj Evropi, nemilosrdno kritikujući Starmera, Makrona i Merca i otvoreno podržavajući alternativne snage desnih evropskih populista. Ranije su tako delovale mreže globalista, pre svega Džordža Soroša i njegovog sina Aleksandra, koji su se bezočno mešali u politiku suverenih država, rušeći nepodobne lidere, optužene za „nedemokratičnost“, i organizujući obojene revolucije, često na osnovu mrežnih tehnologija.
Istu političku liniju je pratio i potpredsednik SAD Džej Di Vens, koji je za sve probleme Evrope optužio same evropske liberale i njihovu globalističku, liberalnu politiku podrške nelegalnoj migraciji, legalizaciji izopačenosti itd.
Ojačana Homanom, „carem granica“, migraciona služba je pristupila hvatanju i deportaciji nelegalnih migranata u industrijskom obimu.
Tramp je pretio iz dana u dan da će objaviti liste oligarha koji su se okupljali oko Epstina, koji je organizovao pedofilske orgije na svom tajnom ostrvu, u kojima su učestvovali predstavnici američke elite (posebno iz Demokratske partije). Portret Bila Klintona u ženskoj haljini visio je kao simbol Epstinove kontrole nad vladajućim elitama na ulazu u njegovu vilu. Kružile su glasine o crnim misama, eksperimentima nad decom i drugim užasima. U mnogome, Amerikanci su izabrali Trampa, verujući u obećanje da će izvesti elite na čistac.
Nagli obrt
U momentu takvog uspona pokreta MAGA, koji je postajao sve jači gazeći od uspeha do uspeha, završio sam redakturu nad knjigom, kako bih zabeležio istorijski trenutak. Jer, posmatrati razvoj situacije u SAD moglo bi se još dugo, i knjiga nikada ne bi izašla. Tim pre što se materijala nakupilo dovoljno.
Pritom, u svojim govorima i komentarima na ovu knjigu, upozorio sam unapred: mi smo povukli direktne vektore, trendove one politike koja je trebalo logički da proistekne iz sasvim jasno ocrtane MAGA ideologije. Ovaj put se nije svodila na slogane i populistička obećanja, na harizmu i pasionarnost samog Trampa. Sada je to bio sistem koji je predviđao realizaciju punopravnog programa za radikalnu promenu kursa američke politike, a samim tim je zahtevao i kontinuitet vlasti.
Otuda i uloga potpredsednika Vensa, koji je i oličavao zajednički imenitelj pokreta MAGA u svoj njegovoj složenosti – od nacional-populista (glavni ideolog Stiv Benon, Čarli Kirk, Taker Karlson) do magnata Silicijumske doline (Piter Til, Ilon Mask, Mark Andrisen i drugi).
Tramp je iznenada promenio svoj odnos prema slučaju Epstin i izjavio da nikakav spisak ne postoji
Naravno, realna politika je pretpostavljala određena odstupanja, kolebanja i kompromise, ali u celini ona je trebala da se kao sinusoida razvija oko glavne, centralne ose. U nekom smislu, potrudio sam se da opišem kartu zvezdanog neba u njenoj opštoj strukturi, ne obraćajući pažnju na dinamiku kretanja planeta, a pogotovo ne na slučajno upaljene komete i asteroide. Predložio sam da, uzimajući u obzir ovu MAGA-kartu novog trampizma, posmatramo kolebanja, trudeći se da ne ispustimo glavni vektor.
Iskreno govoreći, prilično brzo se pokazalo da stvari neće ići glatko. Tramp je korak po korak počeo da se udaljava od nacrtane rute. I to toliko da je izgledalo kao da se nikada neće vratiti na prvobitnu agendu i da je raskinuo sa MAGA u njenoj prvoj verziji zauvek i nepovratno. Sa žaljenjem sam konstatovao da moja knjiga o Poretku velikih sila gubi svoju relevantnost pred mojim očima. U čemu se to sastojalo?
Najveća prepreka je postao faktor Izraela. Tramp je uvek dosledno podržavao desnog izraelskog premijera Netanjahua, istog takvog konzervativca i pristalicu tradicionalnih vrednosti, kao što je i sam Tramp. Ali u uslovima genocida nad Palestincima u Gazi i pripreme agresije protiv Irana, invazije na Liban i Siriju, postavljalo se pitanje: da li je Izrael proksi SAD, njegov pouzdan saveznik, ili, naprotiv, Tel Aviv diktira Vašingtonu svoju politiku, primoravajući ga da radi ono što je potpuno nepovoljno za samu Ameriku.
Trampovo ponašanje je potvrđivalo drugu hipotezu, što je dovelo do raskola u MAGA – pojavila se oštra dilema: America First ili Israel First? Amerika pre svega ostalog, ili ipak Izrael?
Bezuslovnu podršku Netanjahuu najžešće su osudili bliski Trampovi saradnici, kongresmeni Merdžori Tejlor Grin i Tomas Masi, poznati novinari i influenseri Kendis Ovens i Taker Karlson, glavni strateg američkog populizma, intelektualac Stiv Benon i veliki deo elektoralne baze Donalda Trampa.
Ka istoj poziciji naginjao je i Čarli Kirk, koga je Tramp smatrao svojim „političkim sinom“, sjajan konzervativni mladi hrišćanski političar, ubijen nedavno tokom svoje turneje po američkim kampusima. Takav odnos prema Izraelu su kritikovali iskusni analitičari kao Džon Miršajmer i Džefri Saks, pukovnik Majkl Daglas i general Majkl Flin, sudija Napolitano i bivši analitičar CIA Leri Džonson.
Ali Tramp je ostao nepokolebljiv, i pod uticajem Netanjahua, američki bombarderi su izvršili udar na iranske nuklearne objekte. To jest, Tramp je prekršio jedno od najvažnijih obećanja i ideoloških principa MAGA – izvršio je akt intervencije daleko izvan granica Zapadne hemisfere i stavio interese proksi države i njenog radikalnog vladara iznad interesa SAD.
Stara boljka
Tramp je prokleo svoje najbliže saradnike koji su ga kritikovali i obrušio se na njih gnevnim optužbama. Paralelno sa tim, postali su mu bliski proizraelski neokoni – Lindzi Grejem i Mark Levin, koji su ranije bili njegovi žestoki protivnici i otvoreno su napadali strategiju MAGA pokreta.
To je bilo toliko ozbiljno odstupanje od projekta „Poretka velikih sila“, da je dovodilo u pitanje temeljnost celog polaznog programa 47. predsednika SAD.
Uz to, Tramp je otpustio Ilona Maska, drugog po popularnosti političara nove epohe, i praktično ugasio delovanje DOGE. Sve reforme državnog aparata su bile privremeno obustavljene. Mask je bio uvređen, ali nakon izliva negativnih emocija i poziva na stvaranje nove partije – „Amerika“ – brzo se smirio i prebacio na korporativne poslove.
Ali ni to nije bilo dovoljno. Tramp je iznenada promenio svoj odnos prema slučaju Epstina i izjavio da nikakav spisak ne postoji i da su celu priču izmislili njegovi politički protivnici. I ponovo je u prvi plan izbio izraelski faktor. Sam Epstin je imao tesne veze sa Izraelom, njegov čest gost je bio premijer Barak, a otac njegove najbliže pomoćnice za orgije i trgovinu živim robljem, Gislejn Maksvel, koja trenutno služi kaznu u američkom zatvoru zbog zločina koje je počinila zajedno sa Epstinom, bio je član Mosada. Ponovo se postavilo pitanje da li to Izrael prikuplja kompromitujuće materijale o američkoj eliti, kako bi upravljao Sjedinjenim Državama.
Na fonu toga, Tramp nije povukao podršku nacističkom režimu Kijeva, iako je izražavao nezadovoljstvo Zelenskim. Međutim, kritički se izražavao i o Putinu i o Rusiji. U kontaktima sa liderima EU, po svemu sudeći, podlegao je njihovom laskanju i u celini je dozvolio da ga ubede u neophodnost nastavka rata u Ukrajini. Tramp je uveo nove sankcije protiv Rusije i pretio da će uvesti još više.
Oštro se obrušavao i na multipolarni svet, kritikovao je BRIKS, pretio Kini i Indiji, rušio odnose sa Brazilom i Meksikom.
Tako se sticao utisak da od strategije MAGA nakon šest meseci Trampovog predsednikovanja nije ostalo ništa. Sledstveno tome, moja knjiga i njene prognoze su izgubile svoju relevantnost i ostale su samo kao fiksacija istorijskog i ideološkog momenta, koji je mogao da se dogodi, ali, nažalost, nije. Zato nisam ni želeo da se knjiga prevodi, jer je bilo očigledno nešto drastično drugačije od njenih predviđanja: Tramp 2.0 je sve više postajao sličan Trampu 1.0, to jest, provodniku unipolarne hegemonije, intervencionizma i imperijalizma u duhu politike običnih neokona. Figura Lindzija Grejema, koji je sve češće pratio Trampa, služila je kao simbolički marker. Što više Grejema, to manje MAGA ideologije.
Sticao se utisak da se Tramp više neće vratiti na svoju prvobitnu platformu, i da je sve gotovo.
Međutim, na tom fonu je bilo i korekcija. U odnosu na ukrajinski konflikt, Tramp je ipak demonstrirao razliku od neokona i preduzimao korake ka njegovom prekidu. Izgrdio je Zelenskog, koji se pojavio u Beloj kući u masnoj klovnovskoj odeći, kritikovao je evropske lidere zbog želje da nastave rat do beskonačnosti, pa se čak i sastao sa predsednikom Putinom u Enkoridžu, kako bi pronašao načine za uspostavljanje mira.
To jest, nešto od prvobitnog Trampa je ipak ostalo, ali već sasvim malo.
Nova Strategija
I evo, u takvoj situaciji, u poslednje vreme vidimo niz Trampovih koraka koji se mogu kvalifikovati kao oštar zaokret nazad ka MAGA strategiji. Tramp poverava pregovore sa Moskvom razumnom i potpuno lojalnom samo njemu Vitkofu (a ne neokonu Kelogu), podržava plan za okončanje sukoba koji odgovara Rusiji i svu odgovornost za propast sporazuma prebacuje na Zelenskog i EU.
Očigledno je da upravo Vašington, koristeći kontrolisane snage NABU i SAP, inicira progon najbližeg okruženja Zelenskog zbog korupcije. Verovatno je da i u slučaju korupcije u EU (hapšenje Mogerini i pretresi u kancelarija Kaje Kalas) Amerikanci takođe imaju neku ulogu. Kakogod, po pitanju Rusije, Tramp se prilično naglo vratio ka paradigmi Poretka velikih sila.
Ali možda i najvažniji događaj bila je objava Strategije nacionalne bezbednosti SAD, koja je izazvala pravu buru na Zapadu. Ovaj dokument je u potpunosti sastavljen u duhu prvobitnog projekta MAGA, upravo onog koji je opisan u mojoj knjizi o Trampu. U strategiji je opisan scenario koji striktno odgovara Poretku velikih sila.
Možda i najvažniji događaj bila je objava Strategije nacionalne bezbednosti SAD, koja je izazvala pravu buru na Zapadu
Proglašava se da SAD odustaju od misije da budu sponzor svetske demokratije, da se mešaju u poslove onih država koje nisu direktno povezane sa nacionalnom bezbednošću samih Sjedinjenih Država. Rusija i Kina se više ne nazivaju protivnicima. O Rusiji je rečeno nekoliko blagonaklonih reči, a Kina se predstavlja kao glavni ekonomski konkurent (ali ne i neprijatelj).
Tvrdi se da Vašington prekida politiku intervencionizma u Evroaziji i u potpunosti se koncentriše na Zapadnu hemisferu. Ovo je nazvano Trampovom verzijom Monroove doktrine. SAD zadržavaju status hegemona, ali ne globalnog, već lokalnog (što je u potpunosti u suprotnosti sa strategijom globalista-neokona). U Strategiji se najviše kritikuje Evropska unija, koja se od sada smatra nečim odvojenim i samostalnim, a ne delom jedinstvene liberalno-demokratske atlantske zajednice. Na taj način se postavlja pitanje o mogućem izlasku SAD iz NATO-a. O Ukrajini u dokumentu uopšte nema reči. (U dokumentu se pominje ukrajinski rat u kontekstu odnosa Rusije i Evrope; prim. prev).
Koliko se naglo Tramp udaljio od MAGA strategije u proleće 2025, toliko se naglo vratio na nju početkom zime iste godine. I tu se odmah sinhrono Ilon Mask odvojio od svojih korporativnih briga i ponovo uključio u proces aktivnog mrežnog rušenja Evropske unije. EU je kaznila njegovu mrežu X zbog odbijanja da sprovodi liberalnu cenzuru, a on zauzvrat poziva direktno da se „Uništi Evropska unija!“. Što je pokazatelj da ga i Tramp u tome podržava.
Pred našim očima se dešava nešto skoro nemoguće. Tramp 2.0 se vraća. Stiv Benon proglašava projekat stvaranja ne dve, već tri države u Palestini – jevrejske, arapske i hrišćanske. Lindzi Grejem nestaje iz prvih redova. Neokoni su u panici. Elite EU, u duhu kijevskih neonacista, vrište „a zašto mi?“. Tramp direktno pritiska Zelenskog da pristane na teritorijalne ustupke i održi izbore. Rat sa Rusijom Vašington delegira samim evropskim zemljama, ali im ne savetuje da to rade.
Ostaje da konstatujemo: ponovo imamo posla sa Poretkom velikih sila, i taj plan je ponovo na stolu vašingtonskog rukovodstva. Na taj način, i moja knjiga ponovo postaje aktuelna i relevantna, jer je napisana upravo o takvom poretku, gde preovlađuju realizam, države-civilizacije, a liberalni globalizam kao geopolitika i ideologija ubrzano odlazi u prošlost.
Ako tako krene, onda mogu i da objave Epstinovu listu, i da preispitaju odnos prema Netanjahuu, i da vrate Ilona Maska.
Istina, posle prethodnog ciklusa odstupanja od dominantnog vektora, nas više ništa neće iznenaditi. Pošto je Tramp bio sposoban da tako daleko odstupi od nacrtane strategije jednom, ništa ga ne sprečava da to ponovi. Tramp je pokazao da se to od njega može očekivati. Stoga se ovog puta treba uzdržati od optimističkih ocena. Pritom, važno je fiksirati trenutak: sada on ponovo odgovara logici konzervativne revolucije i Poretku velikih sila.
Pred našim očima se dešava nešto skoro nemoguće. Tramp 2.0 se vraća. Neokoni su u panici
Ali sada imamo pouzdano znanje o tome koliko daleko je Tramp sposoban da ode od svojih MAGA planova, koliko je nepostojan i koliko može da se koleba. Teško da Rusija sa njim može da računa na dugoročnu strategiju. Moramo da iskoristimo trenutak, da ga osvestimo, ali da se oslonimo samo na sebe.
Ako sve i dalje bude išlo u MAGA pravcu, odlično. To nam odgovara. Ali mi ćemo moći da iskoristimo situaciju samo ako maksimalno učvrstimo svoj civilizacijski geopolitički suverenitet. Tramp neće završiti SVO pobedom umesto nas. I rat sa Evropskom unijom, za koji se njeni lideri u agoniji očajnički spremaju, on neće sprečiti i neće ga dobiti umesto nas. Pre će biti obrnuto.
Sada je vreme Rusije. Realizam, multipolarnost, pa i sam Poredak velikih sila, kao i većina tačaka izloženih u novoj verziji Strategije nacionalne bezbednosti SAD, sasvim nam odgovaraju. Ali da bismo punopravno učestvovali u takvom poretku, Rusija ne treba samo da zadrži status velike sile, već treba da ga na svaki način jača, širi, fundamentalizuje – u vojnoj sferi, u ekonomiji, tehnologiji, politici, a glavno, u ideologiji. Povratak Trampa 2.0 na fabrička podešavanja nam donekle proširuje te mogućnosti. Veoma je važno ne propustiti trenutak.
