Прочитај ми чланак
Удружење писаца Поета
Радничка 5Д/1, 11030 Београд
011 25 45 872 и 062 25 25 98
ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА (7)
(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)
Хаџи Серафим Ристић, Архимандрит Лавре Високи Дечани на Цвети 1864. године у свом делу „Плач Старе Србије”, пише: ” Светли господине-обраћа се Султану Абдул-Азису, молимо те саслушај нашу смирену тужбу против насилних Арнаута зулумћара, којих су злоупотреблења сваку меру превазишла и којим ако се на пут не стане, принуђени смо из земље, која је крвљу наших предака напојена, и са гаришта нашег селити се. Пећ И пећка нахија под бичом неописана и из дана у дан гомилећих се злоупотреблења са стране Арнаута…
Сва неправда и зла чињена усредоточена су у шест села, у којима Арнаути, најгори непријатељи вере Христове и најцрњи мучитељи јадне раје, а та села су: Укче, Истиниће, Строц, Дечане, Црвени Брег и Викоша. Арнаути наговарају и своје сународнике из околних места да јадну рају муче, злостављају и убијају. Побројати зла и неправде само овој нахији чињене, требало би године да претекну а злоупотребленија су ова: пљачке и премлаћивања, отимање стоке, глобе и уцењују и траже откуп, а они који треба да штите они се са зликовцима удружили па пљачкају и глобе. Онај ко се неоткупи убију га. Ноћу зликовци-качаци обично пљачкају стоку.
Поглавица чете зликоваца у окове ставља људе, мучи их док им све не опљачка. Тако је он похарао светињу у Белом Пољу близу Пећи одневши доста воска, црквене књиге, кандила од срме у 18 комада и 360 гроша.
Исти запалише седам станова и ранише једног човека. Зликовце подржава Бајрам ефендија Пећанац који исцепа ферман о нашој имовини. Зликовци охрабрени овим нам се осветише и шест девојака отеше и са њима свако насилије чинише.
Једном отеше сестру и брата му убише. У ова поменута села побише доста људи и неке жене. Чета зликоваца Арнаута, којој је поглавица Ибраим Шаља из села Забрђа, дошав у село Пограђе убише поповог сина и слугу му Милинка. Петку Станишићу преваром отеше тапију од земље.
Зликовац Саит са 20 зликоваца нападне на кућу Димину коју са још десет зграда огњу предадоше. Домаћина Диму су свезали и ножем га по рамену секу И истом нападну на кућу Васину и жену му отму. Цркву из давна времена порушише која је саграђена од цигала и камена и себи кућу сагради. Када се људи враћају из воденица зликовци им отму брашно.
Разбојници качаци пресрећу Србе и све им опљачкају што су имали код себе. Оваквих злочина у овој књизи је набројано неколико стотина.
Међутим, најпотпунију слику о стању у Старој Србији даје нам национални радник, књижевник И историчар Милош С. илојевић својим опсежним књигама. Милојевић пише: „Хришћани су се затворили по својим кућицама и уџурицама. Само су правоверни мухамеданци задржали за се то право: да могу, докле хоће, ходати, тумарати, краст, отимати, харати и у кавама својим дерати се и певати.
За Приштину каже да је препуна свакојаких И разних српских старина, а она се скоро и састои из самих српских урвина и развалина, којих се величанственост И красота далеко уздиже над свима доцнијим целим и новим грађевинама. Описује он Приштину и њену околину напомињући и број становника по вероисповести. Говори и како је у Липљану опстала стара црква па није срушена.
Поред Милојевића о арбанашким злочинима над Србима писали су и: Ђорђе Поповић Даничар, Сима Андрејевић Игуманов, Призренац, Спиридон Гопчевић, Михало Г. Ристић, Милојко В. Веселиновић, Бранислав Нушић, Јован Цвијић, Иван Иванић, Тодор Р. Станковић, Светислав СТ. Симић, Ј. Томић, Јефто Дедијер, Јанићије Поповић, Зарија Р. Поповић, Петар Костић, Никола Поповић, Милан Никшић, Стојан Зафировић, Сава Дечанац, Дена Дебељковић, поп Анђелко Нешић и други.
Сима Андрејевић Игуманов, Призренац Његова жеља је да се прикажу српске патње И муке па у вези с тим објављује „Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији”. „Мало ниже навешћемо од многих само по један хиљадити случај, те да видите како нас непријатељи тамане као какву дивљу зверад, а то све такорећи покрај саме српске границе.
Игуманов 1882. године пише о страдању Срба од стране арбанашких зликоваца, којих како каже има у свим местима. Наводи да је за врло кратко време страдало пет до шест хиљада Срба од стране аарбанашких башибозука…
Са овијем они су наумили да опусте и разруше стару Српску патријаршију и околне хришћане сасвим да истребе. У селу Истоку код Пећи убише кметове Фићу И Милутина Царевића, у Тучепу Јована Марковића.
У селу Хочи убише два младића Србина. У селу Жеочишту уграбише једну српску ђевојку од 17 година. Веома кад ретко турска власт и њени разбојници И башибозуци да су довољно били само тек уватити хришћанина и обичном га смрћу казнити, већ бирају разне начине којима ће се хришћански мученици уморити.“
Бранислав Нушић, српски конзул у Приштини пише: „После српско-турскога рата расељавање Срба у ширим размерама настало је из два узрока. Арнаути, узели су због рата, ужасно се светити Србима који су им били раја. Одлазећи и враћајући се из рата, палили су им куће, отимали стоку и бешчастили чељад, те су Срби спасавали главу пребегавајући у Србију… Арбанаси мухаџири са Косова силом истискују Србе да би се дочепали српских имања. Тако су, дакле, Арнаути једновремено са две стране плавили српска села: једни са планина који су се све више спуштали ка Ситници, и други са српских граница. Данас се на прсте могу избројати села у којима нема Арнаута, а безбројна су села у којима нема Срба а било их је доскора.“
Ради заштите православних Срба, а и ради својих интереса царска Русија отвара своје конзулате у Призрену, Косовској Митровици као и у Скадру који је отворен 1856. године, док Краљевина Србија свој конзулат отвара у Приштини новембра 1889. године. Први српски конзул био је Лука Маринковић и Арнаути су га 19. јуна 1890. Године убили пошто нису као правоверни муслимани могли да гледају „каурина” како штити рају. Из конзулских српских и руских извештаја види се како су српска светилишта манастири и цркве харани и рушени нарочито после двеју сеоба 1690. и 1737. године.
За сво време турске окупације у овим крајевима српски народ се грчевито борио против исламизације И поарбанашивања. Етнички ови простори су били један од најхомогенијих српских предела, али се убиствима, принудним исељавањем, делом исламизацијом, а затим и сталним арбанашким насилним насељавањем етничка, демографска и конфенсионална слика променила на овим просторима.[32]
Српски конзул у Приштини Сима Аврамовић у свом извештају министру иностраних дела др Михаилу Вујићу пише: „Гледати га боса, одрпана, духом клонула, телом изнурена, опљачкана, пребијена, проређена, у страху, тузи и болу: ту ваља имати срце од гранита, а живце од челика да се све то издржи”.
Министар Вујић обавештава Стојана Новаковића, српског опуномоћеног министра у Петрограду следеће:
„Карактеристично је поменути да су Арнаути сада више но икада ударили на част и образ жена и девојака Српкиња. А још је симптоматичнија појава што Арнаути, пример редак у аналима арбанашких злочина, ударају на српске светиње, цркве и манастире, а Турска и не хаје на жалбе Срба”.
Председник и намесник Анђелко Нешић, 21. Јуна 1905. године, свештеник из Косовске Митровице пише краљу Петру Карађорђевићу следеће: „Нема дана када не оде са лица земље по који Србин, а често и по много њих, Арнаути убијају, краду, отимају жене и девојке па их срамоте и на очиглед њихових сродника. Ако овакво стање потраје дуже, онда слободно можемо рећи: С Богом Србине, јер га за кратко време неће бити овамо”. Положај Срба ће из дана у дан бити све тежи до Првог балканског рата октобра-децембра 1912. Године када су ови простори ослобођени од Турака.[33]
_______________________________________________________________________________________________________________
[32] (ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, ПРВИ ВЕКОВИ ПОД ТУЂИНСКОМ ВЛАСТИ, КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ, СКЗ, БЕОГРАД 1989. ).
[33] (БРАНКО ПЕРУНИЧИЋ, СВЕДОЧАНСТВО О КОСОВУ ОД 1901-1913, НОВА КЊИГА, БЕОГРАД 1988. ПОГЛАВЉЕ АРБАНАШКИ ЗУЛУМИ).
