Прочитај ми чланакПисац Дејан Тиаго Станковић преминуо је у 57. години.
Књижевник и преводилац умро је у свом дому у Лисабону, где је и живео деценијама, потврдили су незванично за наш портал пријатељи Дејана Тиага Станковића.
Дејан Тиаго Станковић рођен је у Београду 1965. Како је сам исписао у својој биографији, у Београду је живео док није дипломирао архитектуру 1991. године.
„Али архитектуром се никада потом нисам бавио. Чим сам окончао школу, а пре него што сам одрастао, из пуке радозналости и жеље да упознам свет одселио сам се у иностранство, где нисам намеравао дуго да останем, али околности су одлучиле да буде другачије. У Лондону сам живео до 1995, када сам се, уместо да се вратим кући у Београд, преселио у Португал. Обитавам у Лисабону, добио сам њихово држављанство и гледају ме као свог“, забележио је својевремено писац.
Фото: Принтскрин
Објаснио је и како је „научио да пише“:
– Списатељски занат научио сам од најбољих, преводећи књижевна дела. Током година објавио сам невелик број превода, али само најзначајнијих писаца, како португалских на српски тако српских на португалски. Био сам пионир у том послу, па сам могао да бирам. Посебно се поносим преводима Сарамага, Иве Андрића и Драгослава Михаиловића. Потом сам почео да пишем и на српском и на португалском. Са објављивањем сопствених дела почео сам касно у животу, тек у својим четрдесетима, када сам био сигуран да имам шта да кажем. Објавио сам књигу приповедака „Одакле сам била, више нисам“ и роман „Есторил“, који је преведен на велике светске језике и награђен у Србији и Великој Британији, а у Португалу је, на шта сам особито поносан, ушао у школску лектиру. „Замалек“, мој други роман, плод је мојих вишемесечних боравака у Каиру током четири године, онога што сам тамо доживео и прича које сам тамо чуо.
Последњу књигу „Одакле сам била, више нисам“ објавио је јесенас за „Лагуну“. То је била, како је истицао, његова посвета Лисабону.
– То је прича о мом односу са градом у којем живим и који волим из сто разлога, али пре свега јер је леп. А слаб сам на лепоту. Ликови јесу Лисабонци, али су скоро сви дођоши. Тако је испало, али то је ваљда што свако пише о себи и свом свету, а људи који су пресађени из једне културе у другу, су мој свет – говорио је за Нова.рс.
Био је лауреат награде „Бранко Ћопић“, а његова дела била су у ужем избору за НИН-ову награду, признања „Исидора Секулић“, „Душан Васиљев“… Био је и колумниста НИН-а и плодан преводилац. На португалски је преводио дела Андрића, Црњанског, Драгослава Михаиловића, Душана Ковачевића, а на наш језик књиге из пера Сарамага…
Био је један од најгласнијих промотера вакцина против короне уз недавно преминулог глумца Давора Јањића.
