УЗАЛУД ЈОЈ ДОКТОРАТ: Одбили је безброј пута за посао, али од нечег мора да се живи

08:40 07.09.2018.

Даница Димитријевић не зна колико су је пута одбили за посао. Са највишим звањем ради у апотеци у Белој Паланци

На подугачком списку доктора наука у маленој Белој Паланци подно Суве и Сврљишких планина, од пре четири године је и име др Данице Димитријевић (35). Ова лепа, млада и вредна жена докторирала је 2015. на Природно-математичком факултету у Нишу, на Одсеку за хемију. Понос мајке Иване, коју једино има, Даница је по завршетку средње фармацеутске школе уписала факултет.

Завршила га је у року и добила диплому – професор хемије. Одлучила је да настави школовање и да докторира. Недавно се, ипак, запослила у једној приватној апотеци са дипломом средње школе. Зарађује 30.000 месечно.

– У околностима какве јесу, ја посао не могу да бирам, од нечега мора да се живи – говори нам без горчине.

Диплому доктора наука привремено је одложила у фиоку. У међувремену је, каже нам, конкурисала на више и не броји колико места. Очекивала је, најпре да ће је барем позвати у овдашњу основну школу или гимназију. А, није да није било места, када је неколико наставника из ових школа отишло у заслужену пензију. Нису је позвали. За њу није било места. Добили су га наставници који су, као технолошки вишкови, попуњавали недостајући фонд часова. Зашто нису одабрали њу? Одговор треба потражити на другој адреси.

НИ МАЊЕГ МЕСТА, НИ ВИШЕ ДОКТОРА НАУКА

Мала, неразвијена општина надомак Ниша и Пирота, Бела Паланка, од периода социјалистичке Југославије до данас, место је са највише факултетски образованих, и доктора наука, у односу на број становника. Према последњем попису, у овој вароши живи тек нешто више од 8.000 душа, а на листи доктора наука је њих 140!

– Покушавала сам, конкурисала, нудила своје знање, али ништа – прича Даница. – Са тржишта рада никада нисам добила позив ни за замену, а камоли за сталан посао.

Прелиставамо њене радове. Има их петнаестак. То је сврстава међу најплодоносније научне истраживаче са Природно-математичког факултета у Нишу. Ипак, за др Димитријевић нема места чак ни на пројектима.

– Али, ја не одустајем – каже нам. – Надам се да ће најпре знање, потом и звање, које је стечено искључиво радом, бити вредновано. Верујем да ће неко чути да су и доктори наука – прекобројни.

Ведра је и насмејана Даница. По томе је препознају у Белој Паланци. Сигурна је у себе, као сваки млади човек који је само сопственим радом досегао оно што је желео. А, Даница је желела и, може се рећи, део младости уложила да – докторира.

– Не кајем се, мислим да су ово тек пролазне околности – говори. – И не бројим колико сам се до сада пута јављала за посао. Овим који ми је сада поверен, посвећена сам као да сам у некој истраживачкој лабораторији или за катедром. Оном коме је посао потребан, принуђен је да га не бира.

Прича нам колико је пута, када је конкурисала, морала да у други план потисне чињеницу да је доктор наука.

– Једноставно, уверила сам се да то „др“, просто плаши послодавце – говори и ово са осмехом. – Тако сам и конкурисала са средњом школом и добила посао. Али, мени није жао и, као што сам вам казала, не кајем се због труда и времена који сам уложила, школујући се. И сваком мом пријатељу, генерацијским друговима поручила бих да не дозволе да их обузме разочарење. Кад тад знање ће се исплатити. Овде у мојој Паланци, или, где год.

ВОЛЕЛА БИХ ДА ОСТАНЕМ ОВДЕ

Да би докторирала, др Даницу Димитријевић је финансијски помогла општина Бела Паланка, са половином трошкова за одбрану рада. Остатак је финансирало Министарство просвете, науке и технолошког развоја.

– Заиста желим да се својим радом и знањем одужим мојој Белој Паланци, али и нашој Србији – каже нам Даница. – Имам љубави и истрајавам у томе. Али, докле?