Прочитај ми чланак
Српски камен би могао да постане велики извозни адут наше земље, а према неким подацима, надгробне плоче из Србије се све више користе у Русији и Азербејџану.
Председник пословног удружења за експлоатацију и прераду камена и пратећу индустрију „Камен Србије“ Зоран Ђајић рекао је Тањугу да индустрија архитектонско-грађевинског камена у Србији последњих година бележи пад производње.
Он је истакао да Србија у тој области има велики потенцијал, али да је, ипак, позната као један од највећих увозника камена.
У Србији постоји пуно великих компанија које се баве увозом и прерадом камена, рекао је Ђајић додајући да наша земља годишње увози око 10.000 кубика или близу 30.000 тона камена.
Тај камен стиже у Србију у разним димензијама, као сировина у великим блоковима за прераду, али и као полу или финални производ.
Србија је до пре двадесетак година имала развијену производњу камена, а давних педесетих година прошлог века у Србији је било више од 200 места на којима се вадио и експлоатисао камен, док данас раде свега три или четири каменолома, навео је Ђајић.
Он је објаснио да се то догодило зато што су сви хтели да се баве трговином, а не и вађењем камена, јер су потребна улагања и чекање на зараду.
„Због тога је Србија у ситуацији да је камен, који би стварно могао да буде озбиљан извозни адут, један од наших највећих узвозних материјала“, нагласио је Ђајић.
Србија највише увози камен из Италије и то као полу или готов производ, док камене блокове, према његовим речима, највише увозимо из Бразила, Индије и Кине, који су највећи светски произвођачи камених блокова.
Са друге стране, Србија највише извози у суседне земље – Македонију, Црну Гору, Босну, али и Русију где је камен ишао због радова на изградњи објеката у Сочију, навео је Ђајић.
Он је напоменуо да многе стране фирме користе споразум о слободној трговини Србије и Русије и преко наше земље пласирају камен у Русију.
Ђајић је истакао да многе земље улажу у ту индустријску грану за разлику од Србије у којој је, када је реч о архитектонском камену, једино активан ужички регион.
Он је додао да геолози називају Ужице „српском Караром“, по месту у Италији познатом у свету по лежиштима белог мермера.
Економиста Мирослав Здравковић је рекао Тањугу да су каменоресци у Србији можда један од светлих примера како се „пословна смрт“ превазилази извозом.
Према његовим речима, српско тржиште надгробним плочама је у великој мери освојено од произвођача из Италије, Кине и Чешке.
Здравковић је навео да је Србија у 2012. увезла око 27.000 тона камених плоча.
Он је казао да је могуће да су регионални диструбутери концентрисани у Србији, па да извоз у Црну Гору, БиХ и Македонију уствари представља реекспорт.
Цена увозних плоча по килограму је била 63 евроцента у трећем тромесечју 2013. из Италије, 26 центи из Кине, 80 центи из Чешке, из Индије 38 цента и из Јужне Африке 34 евроцента.
Здравковић је рекао да је тржишни сегмент надгробних плоча у Србији у потпуности усвојен иностраном понудом и да је за српске произвођаче надгробних споменика једини спас у извозу.
У Руску Федерацију извоз је, према његовим речима, повећан са 193.000 евра у 2011. на 881.000 у 2012. и вероватно је премашио два милиона евра у 2013. години, с обзиром да је у прва три тромесечја вредност извоза била већа од 1,5 милиона.
У Азербејџан није евидентиран извоз плоча до другог тромесечја 2013 године, када је регистрован извоз вредан 80.000 евра, а у трећем тромесечју је вредео 334.000 евра.
(Танјуг)
