Прочитај ми чланак
Групе или државе које припадају једној цивилизацији, а које су се уплеле у рат са људима из неке друге цивилизације, природно покушавају добити подршку других чланова своје цивилизације. Како свет након Хладног рата еволуира, цивилизацијско заједништво, како је Х. Д. С. Гринвеј назвао синдром “братске земље”, замењује промишљања политичке идеологије и традиционалне равнотеже снага као основа сарадње и удруживања.
Ово је, у поступној појави, могуће опазити у пост хладноратовским сукобима у Персијском заливу, на Кавказу и у Босни. Ниједан од наведених сукоба није био потпуни рат између цивилизација, али је сваки укључивао елементе окупљања цивилизација, за шта се чинило како постаје све важније како се сукоб наставља и што може пружити обећање будућности.
Прво, у Заливском рату једна арапска држава напала је другу, а затим је ратовала против савеза арапских, западних и других држава. Иако је само неколико муслиманских влада отворено подржавало Садама Хусеина, многе арапске елите приватно су навијале за њега, а осим тога био је јако омиљен међу великим деловима арапске јавности. Исламски фундаменталистички покрети до једнога су подржавали Ирак, пре него ли од Запада подупрте владе Кувајта и Саудијске Арабије. Јасно одбацујући арапски национализам, Садам Хусеин је изричито позвао на помоћ у име ислама. Он и они који су га подржавали покушали су дефинисати рат као рат између цивилизација. “Ово није рат против Ирака”, снимио је Сафар Ал-Хаwали, декан исламских студија на Универзитету Ал-Qура у Меки, на врпцу која је нашироко кружила. “Ово је Запад против ислама”. Игноришући супарништво између Ирана и Ирака, главни ирански верски вођа, Ајатолах Али Кхамненеи, позвао је на свети рат против Запада: “Борба против америчке агресије, похлепе, циљева и политике сматраће се џихадом, а било ко убијен на том путу је мученик”. “Ово је рат”, устврдио је јордански краљ Хусеин, “против свих Арапа и свих муслимана, а не само против Ирака”.
Окупљање значајних делова арапских елита и јавности иза Садама Хусеина присилило је оне арапске владе које су биле у анти-ирачкој коалицији да примире своје деловање и ублаже јавне изјаве. Арапске владе супроставиле су се или удаљиле од следећих покушаја Запада у примени притиска на Ирак, укључујући наметање зоне забране летења у лето 1992. и бомбардовање у јануару 1993. Западно-совјетско-турско-арапска анти-ирачка коалиција из 1990. је до 1993. постала готово искључиво коалиција Запада и Кувајта против Ирака.
Муслимани су западна деловања против Ирака упоређивали са неуспехом запада у заштити босанских муслимана од Срба и наметању санкција Израелу због кршења резолуција УН-а. Запад је, наводили су, користио двострука мерила. Међутим, свет цивилизација у сукобу неизбежно је и свет двоструких мерила: људи једно мерило примењују на њима братске земље, а на друге примењују другачије мерило.
Друго, синдром братске земље појавио се и у сукобима на подручју бившег Совјетског Савеза. Јерменски војни успеси 1992. и 1993. подстакли су Турску на већу подршку својој религијској, етничкој и верској браћи у Азербејџану. “Ми смо турски народ и имамо иста осећања као и Азербејџанци”, рекао је 1992. један турски званичник. “Ми смо под притиском. Наше новине пуне су фотографија зверстава и питања јесмо ли још увек одлучни нагањати политику неутралности. Можда бисмо Јерменији требали дати до знања како јој је у суседству велика Турска”. Председник Тургут Озал се сложио, приметивши како би Турска требала барем “мало престрашити Јермене”. Турска ће, поново је 1993. припретио Озал, “показати зубе”. Млазњаци турског Војног ваздухопловства изводили су извиђачке летове дуж јерменске границе; Турска је зауставила пошиљке хране и ваздушне летове према Јерменији; такође је заједно са Ираном објавила како неће прихватити цепање Азербејџана. У својим задњим годинама постојања, совјетска влада подржавала је Азербејџан због тога што је имао владу у којој су доминирали бивши комунисти. Међутим, падом Совјетског Савеза политичка разматрања устукнула су пред религијским разматрањима. Руске јединице бориле су се на страни Јермена, а Азербејџан је оптужио “руску владу за заокрет од 180 степени”, према подршци хришћанској Јерменији.
Треће, имајући на уму сукобе у бившој Југославији, западна јавност очитовала је према босанским муслиманима саосећање и подршку, у ужасима које су претрпели од руке босанских Срба. Међутим, сразмерно мало забринутости је изражено према хрватским нападима на муслимане и суделовању у цепању Босне и Херцеговине. У раном стадијуму југословенског распада, Немачка је, у необичној демонстрацији дипломатске подузетности и снаге, потакла других 11 чланова Европске заједнице на слеђење примера у признању Хрватске и Словеније. Као последицу одлучности папе у пружању снажне подршке двема католичким земљама, Ватикан их је признао чак и пре Заједнице. Сједињене Државе су следиле Европу. Тако су се водећи играчи западне цивилизације сврстали иза својих сурелигијаца. Доследно томе извештено је како је Хрватска примила значајне количине оружја од средњоевропских и других западних земаља. С друге стране, влада Бориса Јељцина покушала је ићи средњим путем који би водио рачуна о православним Србима, али Русију не би удаљио од Запада. Међутим, руске конзервативне и националистичке скупине, укључујући многе законодавце, напале су владу због тога што није отворенија према подршци Србима. До ране 1993. неколико стотина Руса служило је у српским снагама, а кружили су и извештаји о испорукама руског оружја Србији.
С друге стране, исламске владе и скупине кудиле су Запад због непомагања Бошњацима. Иранске вође затражиле су од муслимана из свих земаља да Босни пруже помоћ; кршећи ембарго на оружје УН-а. Иран је Бошњаке опскрбио људством и оружјем; од Ирана подржане либанске скупине послале су герилце да увежбавају и организују бошњачке снаге. У 1993. је извештено како се у Босни бори готово 4000 муслимана из више од двадесет исламских земаља. Владе Саудијске Арабије и других земаља су се нашле под све већим притиском фундаменталистичих скупина из својих властитих друштава, које су тражиле већу подршку Бошњацима. До краја 1992. извештено је како је Саудијска Арабија Бошњацима доставила знатна средства за оружје и друге потрепштине, што је значајно повећало њихове војне способности наспрам Срба.
У 1930-има шпански грађански рат изазвао је интервенцију земаља које су политички биле фашистичке, комунистичке и демократске. У 1990. југословенски сукоб изазвао је интервенцију земаља које су муслиманске, православне и западно-хришћанске. Ова паралела није прошла непримећено. “Рат у Босни и Херцеговини с осећајне стране постао је једнак борби против фашизма у Шпанском грађанском рату”, приметио је један саудијски уредник. “Оне који су погинули сматрају се мученицима који су покушали спасити своју браћу муслимане”.
Сукоби и насиље ће се исто тако појавити између држава и група унутар исте цивилизације. Међутим, вероватно је да ће такви сукоби бити мањег интензитета и мање вероватности ширења него сукоби између цивилизација. Заједничко чланство у цивилизацији смањује вероватност насиља у ситуацијама у којима би се оно иначе појавило. У 1991. и 1992. многи су били узбуњени могућношћу насилног сукоба око територија између Русије и Украјине, посебно око Крима, црноморске флоте, нуклеарног оружја и разних економских питања. Међутим, ако је цивилизација оно што је битно, вероватност сукоба између Украјинаца и Руса требала би бити ниска. Ради се о два словенска, понајпре православна народа, који су столећима одржавали блиске односе. Упркос свим разлозима за сукоб, већ су 1993. вође ових двају земаља успешно преговарале и деактивирале проблеме између две земље. Док је другде у бившем Совјетском Савезу било озбиљних борби између муслимана и хришћана, а и много напетости и нешто сукоба између западних и православних хришћана у балтичким државама, између Руса и Украјинаца насиља уопште није било.
Окупљање цивилизација до данас је било ограничено, али у порасту и јасно је како има потенцијал много даљег ширења. Како су се сукоби у Персијском заливу, на Кавказу и у Босни наставили, положаји народа и пукотина међу њима све више су били дуж цивилизацијских црта. Политичари популисти, религијске вође и медији нашли су у томе снажан начин подстицања масовне подршке и притиска на неодлучне владе. У надолазећим годинама, локални сукоби са највећом вероватношћу прерастања у велике ратове биће они у Босни и на Кавказу, дуж раседних граница између цивилизација. Следећи светски рат, ако ће га бити, биће рат између цивилизација.
(Башта балкана)
