Прочитај ми чланак

Шта је Дачић рекао у Драгинцу (цео говор)

0

Београд – Због чињенице да је говор премијера Србије Ивице Дачића у недељу, 14. октобра, у Драгинцу изазвао различите интерпретације, које су измениле смисао његових порука, објављујемо говор у целини:

„Има дана који су горки од сећања. Место попут овог чије је страшно бреме људске патње тешко одагнати.

Ово је час када су наше мисли посвећене онима који су нестали у само једном дану час горког сећања, тамног и знаног.

Ово је дан који проживљавамо као дан и као симбол великог губитка. Сталну опомену и сведочанство безумља које је претило да овлада људскост, саосећање и разумевање. На данашњи дан 41. године, прошлога века нацистички окупатори извршили су прву али једну од највећих масовних ликвидација цивила на нашој територији током читавог раздобља Другог светског рата.

У свега неколико сати тог стравичног дана смрт је покосила 2950 житеља Драгинца и околних села.Стојимо поред споменка невиним жртвама које нису овековечене у песмама као што је Крвава бајка. Стихови о њима и данас више од седам деценија након тог злокобног дана нису ипевани. Нјихова трагедија и страдање није у довољној мери уткано у наше национално колективно сећање.

Драгиначке жртве су заборављене. Ишчилили су из нашег сећања малишани страдали у овом питомом месту, њихови родитељи, комшије. Моје обраћање посвећено је деци, женама, мушкарцима, старима, невиним жртвама. Свима онима који су отишли и оставили недосањане снове о неоствареној љубави. Ове речи као родитељ изнад свега и на првом месту посвећујем деци. Деци која су нам одузета нељудском руком. Деци успаваној у безизленој игри у школи на кућном прагу.

Желим да у наше заједничко сећање данас призовем та мила детиња лица, безазлене очи, осмехе, жељу за животом која је угашена изненада тога дана. Да су преживели, данас би неки од њих можда били међу нама. Седи попут ових поносних глава које видим овде. Били би наши родитељи, наше деке, баке. На жалост, њихови животи су брутално окончани. Они су остали окамењени у једном страшном времену о коме нам говоре наши стари . Сетимо се свих пострадалих на кућном прагу, у њиви, крај колевке, погледајмо старе ФотограФије, завиримо у шкриње и тамо ћемо пронаћи потпуно заборављено сведочанство живота оних којих више нема.

Грађани Србије, постоје дани у животу који тежином свога значаја и симболике мало кога остављају равнодушним. Један од таквих је и 14. октобар. Tога дана, наши заједнички преци суочили су се са судбоносним искушењем страдања, мучења и смрти. Био је то дан потпуне негације разума, људскости и осећања.

Препуштајућу у овом тренутку све њих никад заборављеном нашем оснаженом сећању, молим вас да сачувате поруку овог окупљања, и њу неокрњену пренесете свима, вашим ближњима, вашој деци, родитељима, целој Србији.

Заборављена жртва је нешто што не смемо себи дозволити. Не само због људске обавезе да памтимо трагично пострадале већ и због дужности да знање и сећање на оно што се догодило у прошлости у потпуности неокрњено и ненарушено предамо генерацијама које следе.

Жртве не смемо заборавити због тога што сматрам да је данас неопходно не само да се сећамо него и да се поносимо борбом против Фашизма коју смо имали у Другом светском рату. У ери заборава и поништавања свега онога што је било у нашој прошлости, вероватно неко жели да поништи и трагедију која нам се догодила у Првом светском рату и у Другом светском рату.

Подсетићу да године које долазе, представљају године у којима морамо се подсетити на трагичне догађаје од пре једног века. У Првом светском рату Србија је изгубила готово половину мушког становништва . У Другом светском рату Србија је дала огромне жртве. И то не само на територији данашње Србије, него су Срби страдали свуда тамо где су живели у тадашњој Краљевини Југославији.

Данас, после геноцида који смо преживели у два светска рата због тога што смо били на правој страни међународне заједнице, мислим да је апсолутно Србија није ничим заслужила да има неправедан однос међународне заједнице , према њој, према нашим државним инационалним интересима јер Србија је увек била на страни оних који су се борили против Фашизма и против геноцидне политике као шо је била она која се показала овде у Драгинцу.

Одмах после Другог светског рата они који су починили овај злочин су почели да граде нову Европу. Сматрамо и да Србија има право на своју нову шансу и зато, не само да је не смемо заборавити, него морамо стално да истичемо жртве које смо дали, зато што су наше жртве заборављене , зато што је историја искривљена и историјски поражене нације у Првом и Другом светском рату су данас постали важнији Фактори на Балкану него што је то Србија и српски народ.

Зато желим јасно да кажем, да они који су овде изгубили животе, нису изгубили на Фронту, нису они пали у борби против Немаца, него су биле невине жртве, жене, деца, стари. Они су уткали и сви који су пали у Другом светском рату су уткали свој еживоте у нову Европу у Европску унију, где нас сада условљавају да би смо у њу ушли да морамо да дозволимо да се заврши оно што се започело у Првом и Другом светском рату а то је да се Србија што више смањи.

Ми не смемо да дозволимо да су ове жртве биле узалудне и зато ће Влада Републике Србије и Србија учинити све да истина о Србији и наши државнии национални интереси буду брањени на миран начин али најважније од свега јесте да ми морамо схватити да у борби за људске вредноти, за европске вредности Србија је дала много више него што су неке друге државе које су веома лако постале чланице Европске уније и који дан данас говоре о томе како Србији тамо није место, који нам свакога дана прете говоре да Србија треба да призна независност Косова да треба да нам врате визе и све остало што не спада више у домен једне озбиљне политике.

Ја желим свима њима да поручим, Србија ништа не тражи и ништа не треба да јој дајете, Србија је заслужила да буде део Европе јер је Европу стварала и овде. Зато нашим незаборавом, нашим одлучним непристајањем да све ово препустимо тмини историје ми сведочимо о својој спремности да се боримо за идеале слободе, равноправности и поштовања, заједнички и истрајно јер, 2950 жртава, невиних жртава, да су припадници неког другог народа о томе би се писале приче и легенде и можда би се у неким државама и прогласио као дан сећања, и незаборава као што је то било за неке друге догађаје.

Морамо мало више да ценимо своје жртве и наравно, морамо да опростимо онима који су злочин починили, не можемо да заборавимо, међународна заједница и они су за све ово што се десило и једино нашта не пристајемо то је да су њихове жртве вредније од наших.

Да би смо могли да се боримо против свега овога о чему сам говорио неопходно је да никада не заборавимо своју историју. Tреба се окренути будућности, али треба извући поуке из историје.Tреба учинити све да се избегну ратови и зато ми желимо да на миран начин решавамо све спорове али ја тражим од целе Србије да више поштује своје жртве које је дала у борби за слободу и да ове године које су пред нама искористимо да не дозволимо неким земљама да изврше ревизију догађаја од пре сто година јер и Први светски рат може бити приказан на начин који некоме одговара као резултат лудости некога ко је извршио атентат на франца фердинанда не говорећи о томе да су то биле историјеке прилике које су довеле до тога да и Срби и муслимани у БиХ се дигну против Аустроугарске анексије БиХ.

Зато је важно да се зна ко је на чијој страни био . Ми смо били на страни истине и правде и очекујемо да они на чијој смо страни били, данас буду такође на страни истине и правде кад је Србија у питању.

Хвала Вам и желим да се ове жртве никада не забораве. Нека им је слава“.

 

(Танјуг)