Част. Новац. Нови живот… Овако почиње исповест Милош Р. (право име познато редакцији) о свом животу у Легији странаца, најчувенијој плаћеничкој војсци на свету.

– Многи клишеи круже о овом месту. Оно што је истина јесте најстрожа дисциплина. И рад. Тежак рад. Зној. И још зноја. Зној на обуци спречава крв на терену – прича Милош који је прошле године одлучио да напусти Нови Сад и обре се у елитној регименти.

Своје разлоге да остави дотадашњи живот не открива у потпуности, али не крије да га је новац свакако мотивисао.

– Лагао бих када бих рекао да нисам дошао да зарадим. Али кад једном постанеш легионар, свест се мења. Част је на првом месту, дисциплина, војска. Та спремност да умреш на терену, за Легију, за другове легионаре, то постане животни мотив. А и девојке воле легионаре – наставља.

50 Срба у Легији

На чувена гвоздена врата Легије у Обању, надомак Марсеја, сваке године покуца хиљаде мушкараца спремних да дају живот за земљу која није њихова. Нестрпљиво, с ранцем на леђима, чекају да задуже униформу и закораче на полигон. Ипак, сваки осми успе да крваво заради белу капу, чувени „кепи бланк“. Има их из 150 земаља света, а Милош каже да је тамо уз њега још педесетак Срба, у његовој јединици чак тројица.

– Сећам се кад сам стигао гомиле људи око мене, неки преплашени, неки препаљени. Већ ту се осети шта те чека. Прва селекција врши се на основу физичких тестова, а то су небројени склекови, згибови, чучњеви, трчање… Добар део већ тада одустаје. Тело данима нисам осећао, али није ми ниједног момента пало на памет да одустанем, то је тај наш инат, шта ли – сећа се првих дана у регрутном центру.

Нови идентитет

Како каже, уследили су и тестови интелигенције, медицинске претраге, те психолошке провере.

– Ко све то прође, иде на разгвор са “Гестапом”. Њих не можеш да слажеш. Сазнају све о теби: да ли си био у затвору, да ли те тражи полиција… Ако било шта слажеш одмах те шаљу кући. Ако им испричаш све, одлучују шта ће са тобом. Мање преступе толеришу, веће не. Ако одлуче да те шаљу кући, само те избаце из касарне, неће те чак ни полицији пријавити ако си на потерници. Ако те задрже, добијаш нов идентитет – каже.

Управо због тога Легија странаца декадама је важила за уточиште криминалаца и сваког ко жели да побегне од прошлости. Ипак, данашња, модерна Легија, не толерише криминални досије и више рачуна води о свом имиџу.

– Променили су ми све. Име, презиме, датум и место рођења, име родитеља… Сам можеш да изабереш ново име, али иницијали и порекло морају да остану исти. Датум рођења за један смање дан и месец. Тиме штите и нас, али и наше породице код куће. Добијаш нову легитимацију, на то име отварају и рачун у банци, здравствено. То нас штити и кад се вратимо кући јер будале воле да туку легионаре, да се хвале како су нас пребили – додаје Милош.

Спавање у шатору на -10

А онда креће међу легионарима чувена “фарма”.

– То је најгори месец. Малтретирају нас и физички и психички. Мало се спава и једе, тренира се по цео дан. Најтеже пада хладноћа јер се непрекидно спава у шатору и на минус 10, а често не смеш ни у врећу да уђеш јер мораш у сваком тренутку бити спреман за вежбу. Не смеш да испустиш пушку из руке, тако да се цело вече смрзаваш. Сећам се да смо спавали по сат времена и толико је хладно да устанемо да трчимо како бисмо се загрејали, па се ватимо још сат времена да одспавамо – сећа се Милош.

“Фарма” се завршава маршом за “кепи бланк”, а након тога легионаре распоређују у жељене јединице.

– Марширамо 70 километара са 40 килограма на леђима, пуна три дана. “Марширај или умри” је и незванични наш мото. Реке прелазимо преко конопца, а ко падне, даље наставља мокар. Али, све заборавиш када ти уруче чувену белу капу – наставља.

Прва четири месеца, прича Милош, легионарима је забрањен било какав контакт са спољним светом – нема телевизије, радија, новина, телефона и породица не зна ништа о њима. Прича о раду Легије је забрањена, али је Милош свестан ризика одлучио да своју причу подели за наш лист преко разних канала на друштвеним мрежама.

– За одавање неких тајни се иде у затвор. Али сваки прави легионар зна колико сме да каже – прича.

Нема породице, девојке, пријатеља…

Следећа три месеца обука се наставља у Кастелнодари где се легионари специјализују за неку од јединица.

– Обука је ту доста темељнија. Поред тешких физичких тренига учимо и да кувамо, перемо, учимо француски. Ја сам набацио 10 кила мишића и пропричао француски. Непливачи науче да пливају, положимо све категорије вожње, скијање, алпинизам, рукујемо оружјем и експлозивом. Учимо да опстанемо у условима немогућим за живот, без воде. Буквално од 6 ујутро до поноћи вежбамо. Не остављају ти ни секунд времена да не би размишљао о породици, девојци, пријатељима и не би одлучио да одустанеш. После тога нас распореде у неку од три регимете: инфентари илити пешадију, падобранце, оклопну јединицу. Ја сам изабрао падобранце. То је значило још два месеца обуке у својој специјалности – напомиње.

Пустиње, прашуме, џунгле

Легионар тада постаје спреман за мисије било где у свету. Мало је познато да су француски легионари једни од ретких елитиних војника који се најбрже могу створити на било ком месту на планети. Раније су ратовали за Француску, а данас углавном учествују у специјалним и мировним мисијама.

– Можеш на острво, а можеш и у џунгле Француске Гвајане. До скора смо ишли свуда по свету, али сада смо по Француској, помажемо у антитерористичким мисијама. Многи принчеви завршили су обуку, али нико овде нема посебан третман, њих не интересује ко си и шта си у спољном свету. Људи нас јако цене. На парадама марширамо последњи, али добијамо највећи аплауз – додаје.

Погибија другова

Један од најтрауматичнијих момената доживео је када су почетком јануара петорица легионара изгубила живот на француским Алпима.

– Знао сам их, били су у мојој касарни, али друга група. Ми смо се вратили са Алпа 10. јанура, када су они стигли. Пет дана касније, однела их је лавина. Тамо нас воде по стенама, не скијамо по стазама, и све време вучемо опрему – додаје.

Строго забрањен приступ

Прошле недеље, 30. априла, легионари су обележили свој дан, Дан Камерона, по чувеној бици у мексичком селу када се 64 легионара супротставило војсци од неколико хиљада. Борили су се до последњег човека одбијајући да се предају. Последња двојица преживелих однели су све саборце да их сахране уз почасти. Далеко бројнија мексичка војска остала је у неверици када је видела колико су легионари пружали отпор.

– То је једини дан кад јавност сме да завири у Легију. Али чак и тада новинарима је забрањено да снимају полигоне, вежбалишта. Све што се сними детаљно се прегледа при изласку. Чак и у музеј не може да крочи чизма ван легионарске, осим по позиву. Ту се чува и биста краља Петра И Карађорђевића коју сам фотографисао. Грантујем да сте први у Србији који ћете је видети – каже Милош уз осмех и дозу поноса.

Умеју и да попију

Оно што му највише смета су људске предрасуде које су незаобилазне на сваком легионарском кораку.

– То су приче да се пије и дрогира много… Истина је да се попије, али морамо да дамо себи одушка. Ја сам у Србији био професионални спортиста, прволигаш, и гарантујем да тога више има у спорту који би требало да је симбол здравог живота. Овде си толико у кондицији да можеш много и да попијеш – додаје.

Милош је у граду Ниму недавно прошао и антитерористичку обуку, а следећа станица су му Уједињени Арапски Емирати са којима Француска традиционално гаји интересе.

– Не смем да говорим о мисијама, али радимо у служби шеика. Кад се вратим, чека ме антитерористичка мисија на Европском првенству у фудбалу, идемо да вијамо терористе – каже.

Ако издржи наредне четири године, колико му траје уговор, Милош ће моћи да напусти легионаре уз привилегије које ће носити читавог живота.

– Можда одлучим да останем и после тога. Све остало је легенда, историја – завршава одважни Новосађанин.

СУРОВЕ КАЗНЕ: Од удараца до метле уместо пушке

Да је Легија странаца војска којој се прикључују само најодважнији, говори и чињеница да се непоштовање дисциплине сурово кажњава.

– Јако су маштовити, од тога да те ударају, па до тога да нам не дају да спавамо. Не смеш пред надређенима да говориш други језик сем француског. Три Руса су се оглушила о то, па су их послали да трче с пушкама изнад главе и вичу “парле францаисе” (говори француски). Ко прави грешке са пушком, уместо оружја добије метлу и с њом ради све вежбе. Кад пуца из метле мора да виче “та та та та”… Значи и малтретирање и понижавање. Ако добро не опереш и опеглаш униформу, следи мисија “Титаник”. Само све побацају у каду и потопе, па пери ручно – прича Милош.

Скромне зараде

Основна плата легионара износи 1.400 евра, а Милош као падобранац прима 2.000.

– У зависности шта радиш добијаш и дневнице, 50 евра чим напустиш касарну. Буде их око 15 месечно. Ако си у мисији ван Француске онда имаш и до 4.000 евра плату. Новац се овде цени много. Могу и у затвор да те пошаљу, али ти паре никад неће узети – каже.

О Легији странаца

Легија странаца је елитна јединица Француске војске и спада у лаку пешадију. Чине је добровољци од 18 до 40 година свих раса, националности и вероисповести и служе искључиво интересима Репубилке Француске свуда у свету. Тренутно броји око 8.000 војникау 11 регименти. Основао ју је Луј Филип Орлеански 1831, а прва мисија била је освајање Алжира. Борила се на страни Француза у оба светска рата. Боје су им црвена и зелена које симболизују крв и земљу, а мото “Легија је наша отаџбина” и “Част и верност”. Марширају спорије, 88 корака у минути наспрам 120, што симболизује марш кроз тешке услове алжирске пустиње где легионари корачају у песку. Од виђенијих Срба, легионари су краљ Петар И Карађорђевић, Новица Лукић, који је зарадио и титулу мајора, те Сретен Жујовић, учесник Народноослободилачке борбе. У новијој историји познатији легионари су убица премијера Зорана Ђинђића Милорад Улемек и хрватски ратни злочинац Анте Готовина. Већина држава индиректно допушта пријављивање у Легију странаца, али су у Словачкој и Швајцарској законом забранили.

Извор: Блиц

Објавио: Блиц

Ознаке: Легија странаца, Срби