Прочитај ми чланак

Срби спасавали Хрвате 1993. а они им 1995. узвратили зољама по цивилима (ВИДЕО)

0

hf

(Фронтал.рс)

РЕПУБЛИКА СРПСКА – Пре 20 година, 1993., Војска Републике Српске кроз своје положаје пропустила је, прихватила, нахранила, сместила и излечила више хиљада хрватских војника и цивила који су из средње Босне бежали од муслиманске офанзиве.

Притиснути офанзивом такозване Амије БиХ, жестоко потпомогнуте злогласним одредима муџахедина, Хрвати из Горњег Вакуфа, Бугојна, Травника и свих места и села тог краја одлучују да потраже спас на српској страни, дотад, а и касније непријатељској.

“У лето 1993. године на Комару према нашим положајима дошло је око 1.520 људи, од којих 450 униформисаних лица. Прву ноћ је изашао један човек, командир неке јединице ХВО, са супругом и двоје деце. Био је тешко болестан, добио је упалу слезине, а жена му је, поред тога била трудна. Породила се у Бањалуци“, прича Недељко Будиша, један од војника ВРС из Доњег Вакуфа, тадашњег Србобрана који је сведок ових догађаја.

Хрвати из Новог Травника и Долца изашли су према Комару, Бугојанци су отишли према Купресу такође на српску територију, а један дио људи из старог Травника и Турбета спасоносних српских положаја докопао се преко планине Влашић и то су три правца која су највише коришћена.

“Наши су јавили команди, команда је то одобрила и одмах су опремили школу у месту Торлоковац где су ове избеглице биле смештене. Ту су били све време док нису пописани од стране Црвеног крста. Свима је пружена медицинска помоћ, храна и све што им је у том тренутку било потребно“, каже Будиша.

Рањени хрватски војници и цивили одвезени су у српске болнице. Чак је било случајева да су рањеници ВРС по сопственој одлуци чекали да се труднице које су стигле у колони, породе.

У видео сведочанствима која су остала сачувана из тог времена, избеглице из средње Босне нису криле своју захвалност и изненађење пријемом на који су наишли код Срба. Многи су рекли да су примљени као браћа рођена. Залуђени ратном пропагандом својих вођа, очекивали су да ће их на Комару и Влашићу дочекати брадати четници са ножем у зубима.

Недељко Будиша се сећа да су жене и девојке тад викале: “Јеси видио што је Србима војска сређена, сви ошишани, обријани, уредни“, а и да су многи хрватски војници били изненађени.

Да су тада могли, кажу, пола тих би прихватило да се бори уз бок Војске Републике Српске. Међутим, сви они су по својој жељи транспортовани даље, већином у Хрватску. Многи су се касније вратили у војску. Неки од њих су вероватно учествовали у операцијама, две године касније, када су се Срби повлачили из ових крајева и када се ситуације обрнула. У истој тој долини Врбаса, којом су некада хумано и безбедно евакуисани, тих дана, између осталих мучних догађаја, зољом хрватске војске погођен је и запаљен аутобус пун српских цивила.

“Кад бежиш од ножа, па те неко прихвати, љубиш му и стопала, а касније…“ не довршава реченицу и са сетом, али без кајања, прича Будиша.