Прочитај ми чланакОлга Јакшић (60), водећа сестра на Одељењу палијативног збрињавања чачанске Болнице, пала је 13. јануара ове године при доласку на посао и сломила руку. Када се вратила на посао, 6. јуна, сазнала је да њених 36 година рада уопште нису битни, упознала је нову водећу сестру са три године стажа, која је супруга посланика СНС – а и повереника СНС-а у Чачку, Марка Парезановића. Да ствар још буде гора сазнала је и да запослени у Болници нису били осигурани од повреда 26 дана, између 31. децембра 2015. и 26. јануара 2016. јер је фирма у том међувремену прешла из `Дунава` у `Wiener Städtische` за исту премију осигурања? Ово јесте Србија, али да ли је све ово могуће?
Писмо госпође Олге Јакшић, доскора водеће сестре на Одељењу палијатвног збрињавања Болнице у Чачку које преносимо у целости:
„Од заснивања радног односа, марта 1980, одређена сам на јединицу Интензивне неге негдашњег Медицинског центра у Чачку и после пет година сменског рада прешла на послове и задатке анестезијске сестре, где сам остала све до децембра 2013. Тада сам, на молбу главне сестре Болнице у Чачку Јелене Глишић, и правника Првослава Маринковића прихватила предлог да им помогнем и пређем на новоосновано Одељење палијативног збрињавања и да, као водећа медиинска сестра, своју енергију, знање и способност пренесем на колегинице које су прешле на то Одељење: са ушног (2) и хирургије (2) са коронарне јединице Интерног (1), као и млади техничар (о потреби службе) такође са Интерног. Тако је, на почетку, постава Одељења имала 7 сестара, техничара и лекара опште праксе.
Вредно смо радили и врло брзо се чуло о новом Одељењу, нашем труду и опхођењу према пацијентима, по чему смо оцењени као најквалитетнија јединица у Србији. О томе сведоче извештаји Здравствене инспекције Министарства здравља и налази главног координатора палијативног збрињавања др Наташе Милићевић, која је под окриљем ЕУ предавача из Енглеске боравила седам дана на нашем Одељењу, пратила наш рад и доделили највише оцене.
Прошли смо едукацију коју је ЕУ организовала за сестре, лекаре, социјалне раднике и психологе а књига утисака је документ који највише говори о том раду, одличној комуникацији, залагању и емпатији према тешко оболелима и њиховим најближима”.
Али, долазимо до тренутка ка би ваљало чути и шта боли ову пожртвовану мајку троје деце и жену која је небројеним људима пружила помоћ, и за својих шест деценија живота стекла 36 година стажа у најтежем послу којег женска рука једина обавити може…
„Повредила сам се, 13. јануара 2016. при доласку на посао, оклизнула се на леду и поломила десни ручни зглоб, а леви истегла и уврнула.
Била сам на боловању до 8. маја.
Од 9. маја до 6. јуна користила сам годишњи одмор.
Први радни дан ми је био 6. јун 2016. године. Доласком на посао видела сам распоред рада на огласној табли и уочила своје име у сменском раду (I, II и III смена). Напомињем да ме нико није обавестио да сам у сменама, а требало је, јер је главна сестра која прави распоред дужна да колегеници која се вратила са одмора, каже када ради.
Нико, словима и бројевима (0), нико са мном није разговарао, нити ме писмено обавестио да сам разрешена дужности водеће сестре Палијативног збрињавања и да сам укључена у сменски рад”.
То су први и најбољи путокази да директор и главна сестра опште болнице у Чачку негују самовољу и недостатак комуникације. Шта се, уствари, збило?
„Наиме, они доводе медицинску сестру са 3 године стажа и 28 година старости (за 3 године стажа 4 промењена радна места, 2 радна места водеће сестре на Интерном, па сада Палијативног збрињавања).
Дана 6. јуна у 14 сати долази курир и на Одељење и доноси некаква решења. Видим да нова сестра одмах потписује и питам шта је то. Затим позивам правницу за кадровска питања да ми објасни ову Понуду за закључивање уговора о раду, због организације процеса рада. Уколико не потпишем у року од 8 дана добила бих отказ.
Нова водећа сестра потписује одмах и предаје своју понуду и уговор о раду, а ја не потписујем, чекам 8 дана да бих се посаветовала шта ми је чинити.
Чекам да ме позову, објасне због чега идем у смене и зашто су јачи посланички мандат и младост у односу на искуство (36 година) и старост (60 година) и тона најзахтевнијем одењењу за негу најтежих пацијената? Ко кадрује у чачанској Болници?
Где је мој пропуст за 2 године несебичног давања себе, обезбеђивања донација? За све то постоје документи о нашем раду или нераду. Треба да причамо, да се погледамо у лице. Читањем лица оцените много, лик човеков говори више од хиљаду речи.
Где је изостала способност доживљавања осећања и доживљаја друге особе као да су наши сопствени, способност и жеља да разумемо другу особу.
Самовоља, осорност, критичност без трунке самокритичности су перјаница менаџмента Болнице, дакле кадра СПС-а.
Радила сам 6. и 7. јуна 2016. године прву смену, потпуно сама, без помоћи те нове сестре, која је имала „много посла” да пише, да иде на менторске консултације, итд…
Следећег дана, 8. јуна, по распореду којег је организовала главна сестра кожног Одељења Биљана Нинковић радила сам II смену (то значи сама). Због рада 6. и 7. пре подне ништа нисам одбила него сам уредно обавила све послове, жалила сам се на бол и оток десног ручног зглоба, али нико то није уважио (мислим на главну сестру Биљану Николић у улози ментора водеће сестре Александре Парезановић).
Обављајући редован посао неге болесника, по чему је наше одељење познато, као и по хигијени и лепој речи, повредила сам поново већ ломљену десну руку, уврнула је при пресвлачењу потпуно немоћне пацијенткиње. Напомињем да за овакве врсте неге пацијената увек су потребне две сестре за померање, прање и пресвлачење пацијента. Ја сам као главна сестра на одељењу увек помагала колегиницама и никда се нисам либила да се прихватим било ког посла јер звање главне сестре не подразумева само командовање и пискарање већ подједнак рад и обавезу више.
Од 9. јуна сам на боловању због повреде на раду, директно изазване од главне сестре Биљане Нинковић са Кожног одељења и Александре Парезановић која је 14. јуна, мојим потписом на ултимативно решење (да не бих добила отказ) и 16. јуна комисијски за све дужности за које сам била задужена, примила дужност без мене, у присуству чланова комисије, што је мимо свих правила службе.
Од октобра 2015. III смену „покрива“ сестра са Кожног одељења, која има мањи коефицијенат од сестре Палијативног збрињавања. Раде се смене (дневна 12 сати) у амбијенту са пацијентима који болују од неизлечивих болести у терминалној фази, сви непокретни, понекад и без комуникације. Шта ту може једна сестра? После ноћне смене од 12 сати често следи само један слободни дан.
На одељењу тренутно ради троје радника: 2 медицинске сестре (сменске), 1 техничар на замени колегенице на боловању, 3 медицинске сестре на боловању, 1 нова водећа медицинска сестра (супруга повереника СНС-а за Чачак у новом саставу посланик Народне скупштине), која је убрзо успела да оде на боловање те не видимо сврху њеног доласка на палијативу.
И то је «поштовање» запосленог од стране послодавца који зарад фотеље и прикривања великог пропуста од 26 дана без осигурања радника болнице, не бирају средства да би у истој остали (директор бонице новопечени члaн СНС-а).
Од 1. до 26. јануара 2016. послодавац нас није колективно осигурао полисом од повреда. У том периоду је било више повреда, 6 радника болнице је доживело повреде на раду у том периоду без покрића, и ко сад да оштећенима надокнади штету? Наравно послодавац.
Чијом грешком?
Од чијих пара се врши намиривање када постоји празнина од 26 дана из законски обезбеђених фондова?
Послодавац је закаснио са расписивањем тендера јер је полиса „Дунава“ а.д. важила до 31. 12. 2015., а полиса Wiener Städtische од 26. јануара ове године, уз исту премију…”
За све ове наводе поседујем комплетну документацију и одгвор на захтев осигуравајуће куће Wiener Städtische који сам добила 03.06.2016. године којим су потрекпљени сви моји наводи.
Има ли неко снаге и свести да у највећем здравственом колективу између Крагујевца и Дрине преиспита разлог одустајања од „Дунава” и преласка у Wiener Städtische уз исту премију осигурања, а при томе настаје вакум од 26 дана без покрића? Има ли у граду неко да се запита шта је ово било, има ли у Министарству здравља? Зашто радници Опште болнице, 954 душе, нису били покривени полисом осигурања од повреда?
Ко је затајио?
Да ли ће икад ико одговарати?
Ко ће зауставити, дрскост и самовољу директора Рада Милошевића и главне сестре болнице Јелене Глишић?
На крају морам напоменути да сам од 6 радника болнице коју су у периоду од 01.01.2016. до 26.01.2016. доживели повреду на раду једина смогла храбрости да поставим питање руководству болнице како и на који начин ће исплатити моје осигурање када нисмо били законски осигурани. Ово говорим јер је опште познато какав страх влада у чачанској болници од губитка радног места па и по цену да се прећуте овакве маловерзације са радницима у колективу.
После 36 година рада ја заиста немам намеру да ћутим ни да се плашим јер сам свој посао часно и поштено обављала и пружила максимум својој струци и пацјентима.
Ово је мој покушај да станем на пут самовољи и безобзирности поједница који беже од одгворности коју су као носиоци водећих и најодговорних функција у болници дужни да признају и прихвате а не да се на овакав начин свете жртвама својих пропуста !
ОЛГА ЈАКШИЋ
