Прочитај ми чланак

СМРТ СРПСКОГ СЕЛА ДОЋИ ЋЕ ТИХО, да никога не узнемири

0

Ниједне продавнице, ниједног уличног светла, без обележених кућа и улица. Скоро је смешно када налетите на стуб за струју. Пролазећи поред кућа често се може чути и кроз прозор видети како неки сељак, пропет на столици, прича мобилним телефоном са рођацима “из град”.

 Nadlanu.com

Деда Стојан (Фото: Nadlanu.com)

Пошли смо путем мање познатих српских села како бисмо направили фотографије нетакнуте природе, али оно куда је следећа прича одвела новинарску екипу портала Надлану било је много занимљивије од најлепших шума. Aли и тужније…

Зашли смо међу куће баш у тренутку када су у њима полако почела да се укључују светла која су се ускоро измешала са усамљеним батом корака. Сељаци су ужурбано кренули да прелазе из својих кућа удворишне кухиње или штале да заложе ватру и провере стоку.

Погурени, убрзавају корак као да су у трци са временом. Као да некуд журе, а заправо немају чему трчати.

Једно мало село у близини Лесковца по имену Граница има седамдесетак кућа и стотинак становника, с просеком старости 75 година. Деда Стојан, најстарији житељ овог села од 92 лета устаје у 5 ујутру. Скоро потпуно обучен навлачи још један пар поцепаних вунених чарапа преко својих тамних панталона од грубог платна. Закопчава вунени прслук пун рупа. Својим од рада искривљеним прстима невешто се бори са малим дугмићима. Гумене „попке” прете да попусте под притиском дебелих чарапа, али зна деда Стојан ћуд својих старих добрих пироћанаца.

– Aко попустив, не ваљав ич. Пемзија мала, а они те оћев заврнев за сваки динар – гунђа себи у браду док ставља беретку на главу подвлачећи унутра поцепану поставу која виси са свих страна.

Онако мали и стар, деловао нам је као да ће у сваком тренутку пасти на своја повијена колена. У страху фотограф и ја смо скочили да му помогнемо, али он нас је зауставио одлучним потезом руке.

Након што нас је натерао да попијемо мало његове “најбоље у селу” шљиве, на брзину је искапио своју чашицу и журно отишао да обиђе своју козу и одведе је на пашу.

То је био знак за нас да наставимо даље. Село није велико, али се зато налази на четири брда. Ипак, није нам било тешко да одемо “чак” на други крај.

marijana-ilic_150x0
О НОВИНАРУ

Маријана Илић је дипломирани филолог, који је одувек требало да буде лектор, што због нераскидивих спона са новинарством никако то заиста и да постане. Рођена 1986. у Панчеву.

Баба Јевица, која се са своје 73 године сматра још увек младом (чак може поново и да се уда), меси хлеб који се ускоро нашао у цепуљи прекривен жаром. Док румениих образа поред огњишта чека да хлеб замирише, намешта своју шарену мараму на глави. Прибада чиоде да марама добије прави облик, а испод браде стидљиво извирује савршено свезана машна.

– Откад ми умреја човек дуго бејаг у црнину. Прође двајес године, деца по градови, унучад уче чколу… Никој се неће враћа ’вам. Не ги кривим. За пол век неће останев ники овдека, само ће се сруши кућа. Е мој Мића, сећаш ли се кад гу градисмо сас нашиг двајес прста… – задрхти јој глас на помен имена покојног мужа, док огрубелом руком глади шаре на мушеми, сакупљајући неколико мрвица хлеба.

Кришом брише сузу са левог образа устајући да види ко враћа стоку са испаше. Колоне крава и оваца се полако крећу стрмом калдрмом поред гробља зараслог у шипражје. Понеки споменици су толико излизани да се на неким не може ни име прочитати.

У центру села, најнижој тачки, са бунаром у средини сељаци поје стоку на путу кући. Док краве тромо пију воду, чобан лењо наслоњен на штап завија дуван и мршти се, бранећи се од упорних зрака залазећег сунца и још упорнијих мува.

– Оде још један дан. Шта ли баба спрема за вечеру… Нешто да поје’м, па ће се собаљим у кревет. Сутра има свашта да си поработим, крати се дан – прича више за себе него старцу поред њега.

Ниједне продавнице, ниједног уличног светла, без обележених кућа и улица. Скоро је смешно када налетите на стуб за струју. Пролазећи поред кућа често се може чути и кроз прозор видети како неки сељак, пропет на столици, прича мобилним телефоном са рођацима “из град”.

Novo_Selo_Surdulica-696x383

– Куде си, ћере? Које работиш, добро ли сте? Еве, ја си живим некакој. Ће терам док може, па ће мрем кад осетим слабос’. Сам’ да не паднем у постељу. Куку, еве Стана не може више… Aјде, ајде ћере, немо си трошиш, скупи и овија телефони, пусто ги остало… – каже старица прекидајући везу без поздрава и спушта стару „нокиу” на врх ормана, где једино има мреже.

Сунце коначно залази, сељаци завршавају послове, иду својим празним кућама, вечерају сами, понеки посете комшију, а онда одлазе на починак или само седе под светлом слабе светиљке кршећи руке, мислећи како им деца живе у великим градовима. Сан, стари савезник, напослетку стиже. A сутра, док неки испијају ракију, неки танку кафу, Стана из кревета кревета у самоћи чује цику из суседног дворишта.

– Леле, да није неки умреја?! Не б’е, то Цеки стиго син, снаја и унучад. Сад ће се деру по цел’ дан и ноћ. Ће долазив сваки дан овија деца да ми досађивав, ал нека ги, ја волим деца. Моја кад дођев исто тако, ал дуго ги нема да си дођев…

Деда Стојан поново изводи своју козу на пашу, баба Јевица пече хлеб, а село опет почиње да живи, један корак ближе нестанку. A деца, деца су раштркана по Београду, Чикагу, Цириху… Новинари, угоститељи, фармацеути, планирају, као и сваке године, да коначно посете родно село.