Прочитај ми чланак
Као и свако зло које не долази са бомбама, тако и генетички модификовани организми улазе лагано и сигурно. И, као и свако друго савремено губљење суверенитета (а ово је најјезивије), и ово ће бити испраћено флоскулама о неминовности и напретку. Образац је већ препознатљив; партијски војници ће радити оно што им кажу партијске војводе и комесари, НВО ће јуришати са својим командосима или све посматрати са безбедне удаљености, аналитичари ће ту и тамо обилазити фронт, а верске заједнице неће заузети заједнички став. На истој страни ће се наћи најострашћенији заговорници ЕУ и заступници ГМО, као да се ради о истим стварима. Неће нас више подсећати на то да је Косово “завршена прича” јер је за Србију ГМО свеједно почетак краја. С обзиром да нам “без ЕУ нема живота”, пристајање на ГМО се подразумева. То се више не третира ни као услов.
А о демократичности одлука се неће расправљати јер Србија није посебан случај на мапи света када се ради о ГМО, Цодеx алиментариус-у, Светској трговинској организацији (СТО), Монсанту или другим сличним корпорацијама и инструментима контроле. Али заборављамо да је Србија ипак изузетак по томе што је њој пољопривредно земљиште најважнији, ако не и једини битан природни ресурс, на који се дугорочно може ослонити целокупна привреда земље.
ВЛАДАВИНА КОРПОРАЦИЈА ГМО у Србију улази кроз отворена врата на отирачу бришући забрану промета ових производа. Конфузију уноси чињеница да домаћи званичници више говоре о здравственој безбедности ГМ производа него о најновијем услову за пријем у ЕУ (пријем у СТО то јесте), што је заправо актуелна тема. Поучени искуством да олош-елита на крају потпише све што јој се накнадно потури, за очекивати је да ће ускоро уследити и потпис на сагласност да означавање ГМО производа не мора да буде обавеза произвођача или трговаца. А није далеко ни дан када ће стране фирме, регистроване као домаће, успоставити ГМ производњу на ораницама чији су власници пре тога постали.
Усвајањем ГМО Србија ће пристати да њоме владају корпорације. Усвајањем ГМО Србија пристаје на потирање идеја слободе и демократије, пристаје на механизме присиле, и потирање последњег трага државног суверенитета. Пристаје на регулације које забрањују све што није дозвољено (по Цодеx алиментариус-у – уместо као у грађанском праву: све што није забрањено је дозвољено). Пристаје на потпуну контролу свим њеним ресурсима, подаје и своје становништво. Пристаје на продубљивање јаза између богатих и сиромашних. Пристаје на затирање разноликости, природног устројства, пристаје на екоцид.
Ипак, и тамо где нема (има) демократије постоје трагови свести. Макар се радило и на њеној модификацији. И због те свести увођење ГМО не може бити ићи глатко, добровољно. Глобалне директиве се морају наметнути кроз регулације, норме и стандарде. Више није реч о монополу, већ о тоталитаризму, на чијој се страни данас нашла и наука. Некада нуклеарна и индустрија оружја, данас биотехнологија, хемијска индустрија, фармацеутика. И друштвене науке све мање пркосе тоталитарном уму. Допринос тоталитаризму даје и уметност (посебно филм), информисање и забава (пре свега телевизија), угледни креатори јавног мњења. Све је подређено новцу и профиту, а онај ко буде контролисао храну контролисаће свет.
ДОБА МРАКА Таква политика има неколико димензија. Прва је економска (и она је најочигледнија). Друга димензија је социјална (продубљивање јаза између богатих и сиромашних), а трећа је биолошка (генерације оних који себи неће моћи да приуште природну храну ће трпети данас несагледиве последице). На делу је модерна еугеника, наставак покрета који је своје најмрачније дане имао у време нацистичке Немачке. Такав покрет више нема за циљ побољшање аријевске расе, али је изразито наклоњен новој касти коју изнедрује вулгарни и дехуманизујући капитализам. Већину коју ће чинити сиромашни чека мрачна будућност, док не буду изједначени у неку “задовољавајућу” класу која ће се кљукати монсантовским концентратима и уживати у дозираном комфору чију ће свакодневницу повремено увесељавати дилери здраве хране.
Србија ни на који начин не може профитирати од ГМО, чак и да се то не покаже као нездраво. Уместо да Србији пољопривреда буде стратешка индустријска грана која ће покренути и остале делове привреде (прехрамбену, машинску индустрију, трговину, транспорт), српске марионете, свесно или са измењеним стањем свести, припремају терен за потпуно уништење Србије. Хране у Србији има довољно да се прехрани цела Србија (баш као што и на планети има довољно хране да не буде гладних), о потенцијалима да и не говоримо – али је Србији намењена улога произвођача пољопривредних сировина, чије ће се квоте и цене формирати у канцеларијама оних који и данас стоје иза тоталитаристичких планова.
Овакву прогнозу ће додатно помрачити и чињеница да масовна ГМ производња не само да не подразумева масовно запошљавање (незнатан број запослених у производњи ће бити ангажован углавном на руковању и одржавању хи-тецх механизације), већ отварање тржишта ГМ производима за последицу има слом локалне пољопривреде и даљу депопулацију села и одумирање земље. То је оно што нас чека вођењем политике “немамо куд, па како нам буде” (“куд сви Турци ту и мали Мујо”).
Има ли излаза? Не пре него што будемо разумели да нам је потребан.
(Стандард)
