Прочитај ми чланак
После смрти сестре Слободанке у мају прошле године суморну улогу “последње мохиканке” у селу Брезеник код Пећи, у очају, је преузела 63-годишња Наташа Марковић, којој једино друштво сада праве двадесетак коза и неколико паса. Окружена је само албанским живљем. Од укупно стотинак кућа у селу и окружењу, једина која није албанска је она у којој живи Наташа Марковић.
– Нема никог да ме назове, ни здраво, ни добро јутро, а плашим се и да не заборавим српски у овој осами – вели најсамотније српско уво у Метохији.
Самоћа, очај и страх су од маја месеца прошле године постали део свакодневног живота за Наташу Марковић. Од губитка своје сестре она самује и болује на периферији села Брезеник, данас великог чисто албанског села са стотину домаћинстава.
У Брезенику, који је од Пећи удаљен само четири километра, било је више од 25 српских кућа, које су све до једне, осим Наташине, запаљене, а сви Срби протерани јуна 1999. године. Тог, за Србе, трагичног јуна, сестре Наташа и Слободанка су се из села склониле са козама у оближњу шуму и после петнаестак дана вратиле у село, у једину преосталу незапаљену српску кућу.
Најсамотнија српска душа
Наташа и Слободанка су преживеле 13 година пакла и самоће, од када су Срби протерани из села, а оне одлучиле да, ипак, остану на својој имовини, која је вековима уназад припадала њиховој фамилији. Сестра Слободанка умрла је у 66. години као дугогодишњи шећераш, покошена константним стресом и страхом. Наташа је од тог тренутка преузела улогу последње српске житељке Брезеника, овог некада Србима врло насељеног села.
– Живеле смо ја и сестра, не тешко, већ претешко. Али, терет, мука, очај и јад су се надвили надамном кад ми се сестра упокојила у мају прошле године. Самоћа, страх и жалост ме убијају из дана у дан. Не знам шта би било са мном да немам ове козе и кучиће. Са њима се једино разговарам. Плашим се да не заборавим и српски, јер нема никог ниоткуда, да ми назове, ни здраво, ни добар дан. А како су ми тек ноћи дуге!? Немам ни радио, ни телевизор, а од уређаја само имам сијалице и ништа више. Недељама ни са ким не проговорим ни реч – уз сузе прича Наташа која у кући у којој живи нема ни воду ни купатило.
Око велике недовршене куће, у којој живи Наташа, све “пуца” од самоће и тишине. Ни неколико кучића које држи Наташа немају на кога да лају, јер туда се не очекује ни путник намерник, а они задужени да помогну Наташи ретко се сете да завире код једине преостале српске душе у Брезенику. На дотрајалој кући без фасаде ни на једном од прозора нема свих стакала. Ветар их, каже Наташа, поразбијао. Око куће на све стране прислоњена дрва за огрев, која она сама ручном тестером реже.
– Мени није потребно много. За сада имам брашна, шећера и свега што ми треба. Недостаје ми млека јер сада козе не музем. Примам социјалну помоћ из Београда, па онда одем пешке до Пећи понекад да купим по нешто. У Пећ свратим и код Румене Љубић, која се вратила у свој стан па са њом попијем кафу и чај. Она пише књигу о страдању Срба. Била је професор књижевности. Ето, и људи добре воље су ми доста помогли и новчано и материјално после објављивања у новинама како живим – каже Наташа.
Жељна сам да чујем српски
Село Брезеник је на пола пута између Пећи и Гораждевца, великог српског села са 900 Срба. Не постоји никакав путоказ или знак који би казао где се налази Брезеник. Поред неколико албанских кућа само блатњави макдам води до најсамотнијег српског увета данас у Метохији.
– Српска општина Пећ, чије је седиште у Гораждевцу, прошле године је платила раднике из овог села да покосе моје ливаде и сакупе сено за козе. Ја немам куда одавде. Научила сам овде, па докле издржим! Само када би имала неког од наших у комшилуку све би ми лакше било. Жељна сам да чујем српски језик више него што ме ова самоћа одвојила од света и што немам много тога. А није ме толико страх, колико сам у опасном окружењу. Више ме боли то што ми Албанци секу и односе насу шуму и што користе имовину без надокнаде. Жалила сам се и полицији, али ништа – жали се Наташа.
Наташа сада сваке недеље оде пешице до гробља у Гораждевцу, три километра од Брезеника, и запали свећу сестри Слободанки. Каже да јој је монашко дечанско братство помогло прошле године око сахране сестре.
После два сата проведених са најсамотнијом Српкињом у Метохији одлазимо из Брезеника. Наташа нас позива да је опет некада посетимо уз захвалност што смо је обишли.
(Прес)
