Прочитај ми чланак

Предраг Аранђеловић: Шта Срби могу да науче од Турака

0

Turska3a(Нови стандард)
Кад се свест нашег народа приближила нули и нема научимо нешто корисно од Турака да не би над нама господарили на неки начин.

Замислимо да је 2010. године, када је градоначелник Драган Ђилас секао платане Булеваром краља Александра, пружен отпор Београђана који, држећи се за руке, праве живи штит око стабала, а тадашњи и садашњи министар полиције Ивица Дачић изводи полицију да спашава свог коалиционог партнера без кога он и његово партијско друштво губе привилегије. И народни гнев, који се сакупља годинама, тог тренутка ескалира у масовне демонстрације које за циљ имају одлазак ових људи са власти. Нажалост, грађанска свест у Срба годинама уназад није таква.

Шта се дешава са овим народом који се куне да баштини европске традиције и упиње се толико да докаже да је у Европи? Чак и када није био, већ део Османске царевине, бунт је Србима био итекако својствен. Што је још трагичније, ми смо народ који је увек негодовао и против свога краља, и против свога председника, и против свога патријарха.

slobodan milosevicЧУПАЊЕ СРЦА ИЗ ГРУДИ
Да ли због умора од силних протеста и шетњи деведесетих или наметнутог мишљења да након Милошевића долази златни век демократије и правде за све, Пети октобар је био последњи истински народни бунт и излив гнева на улицама против постојећег стања. Овај податак јасно говори да се није радило о подизању свести грађана и важности о што масовнијем учешћу у кључним питањима за друштво у коме живе, већ су били (зло)употребљени зарад интереса мањине која је желела да буде елита, а за то није имала капацитета.

Данас, када се Србији чупа срце из груди, као у оној стравичној, покајничкој исповести бившег војника ОВК, нема ни жеље ни воље да се ванпарламентарним путем, потпуно легитимним, макар пошаље порука властодршцима да народ није гласао за политику која се сада води. Деведесетих је било свести да протесте неко мора да води, данас тога више нема. Као да нико нема храбрости да такву одговорност за државу и нацију преузме на себе.

Можда је сазрело време да новостасале генерације изгурају и ставе на чело оне који су учесници у политичком животу, а не слажу се са вођењем овакве неодговорне и погубне, не само националне политике. Или је реалност таква да морамо да признамо сами себи да народ нема тренутно кога да изнедри и да се морамо стрпити док се не појави нека нова идеја, нека нова снага.

Оно што врло лако може да обележи ову годину на глобалном нивоу дешава се већ неколико дана у Истанбулу и другим градовима широм Турске. Једна готово безазлена искрица запалила је турску престоницу. Повод немирима је јасан, а шта се све крије иза незадовољства грађана Турске може само да се наслућује.

У урбаним и развијенијим деловима Турске данас се тражи одлазак човека који је најзаслужнији што је Турска данас регионална сила, па и више од тога, а економска криза готово да није ни дотакла ову земљу. Привредни раст свакако не може бити узрок незадовољства. То посебно треба објаснити аналитичарима који све проблеме објашњавају гледајући само кроз призму економије, која се фактички деификује и добија религиозни карактер, а занемарују и потцењују идеју, мит, традицију.

А традиција Ататуркове Турске није навршила ни један пуни век. Па ипак, традиција секуларне Турске, и свест о њој, је довољно јака међу самим Турцима да нагињање све већој шеријатизацији земље може да изазове оволики бунт и отпор пре свега међу младим људима. Такође и све чешће Ердоганово скретање погледа са запада и бацање ока на исламске земље и исток може да буде један од додатних подстицаја турским демонстрантима са стране.

turska 2СТАЊЕ ДУХА
Два детаља много више говоре од било које дубље анализе узрока, последица и трајања немира у Турској. Иако не може да се склопи потпуна слика шта се, из сата у сат, дешава у турској престоници, неке вести говоре о стању духа и нивоу националне свести. Прва је да су демостранти сами чистили улице свога града након немира. А друга да је дежурни судија ослободио 12 демостраната јер су студенти, а време је испитних рокова.

Поред одлучности и истрајности овакви примери најбоље говоре о виталности једне нације. Грађанска и национална свест која ставља испред свега будућност своје земље и спремност да се без страха за њу бори, потискујући лични интерес, увек има шансе да се за бољу будућност и избори.

Утицај Турске на Балкану је више него очигледан. Ма која страна да однесе превагу у овом одмеравању снага, јасно је да ће тај утицај остати исти и Турска задржати позицију регионалне силе. Из вишевековног ропства смо много тога научили од Турака и неких се лоших навика ни данас нисмо ослободили. Сада када се свест нашег народа приближила нули и нема страха од турског господарења под оружјем, научимо нешто корисно од Турака да не би над нама господарили на неки други начин.