Прочитај ми чланак
Кафићи у центру Београда, клубови и кафане места су где се преплићу различите генерације, народна и електронска музика, а врхунац провода уз турбо фолк обележен је песмама о алкохолу, срећној и несрећној љубави.
„Колико пијем није хумано, субота је дан за алкохол”, стихови су уз које млади у београдској кафани „Царска охота” на Ади Хуји дочекују зору, пре него што неки од њих седну за волан аутомобила и крену кућама. Уз омиљене рефрене турбо фолк „стваралаштва”, многи од њих бацају салвете које се каче на лустер сачињен од трофејних рогова дивљачи и подижу руке показујући да је провод у суботњој ноћи на врхунцу. Столови су покривени чашама са жестоким пићима, флашама пива из којих девојке пију „на сламчицу” и киблицама у којима се хладе све врсте пића, од „сока од јечма” до шампањца.
Једна од јавних тајни међу гостима у Улици Страхињића Бана је да су у чување паркинг места за луксузне аутомобиле укључена и деца.
Поједини малишани са Дорћола стражаре на неким локацијама, и упозоравају оне које би ту да оставе аутомобил да је заузето, све док се не појави онај за којег је тај паркинг „резервисан”.
Гост који је пошао у оближњи кафић и ту оставља аутомобил, тада части дечака који му је сачувао место.
Други посао у којем учествују деца је и продаја цвећа у кафићима.
За време обиласка, у један од кафића у којем смо одсели ушла је девојчица са корпом ружа.
Тако укратко изгледа доживљај у шпицу ноћног провода у једној од најпознатијих београдских кафана. Многи у овај храм забаве на Ади Хуји, где влада народна музика, стижу већ загрејани, са журке из неког од кафића или клубова у центру града. Тим путем пошли су и репортери „Политике”, а за прву тачку на мапи провода одабрали су барове у Улици Страхињића Бана, једној од зона где пре одласка у неку од кафана или клубова за многе почиње ноћни живот.
Кафићи као што су „Пастис”, „Џими Ву”, „Хуго”, „Кашмир” најживљи су око поноћи, али је то тек увод у кафанске авантуре које следе. Велики број гостију на тим местима у „силиконској долини”, за коју многи кажу „да више није као што је била”, затекли смо на столицама, у ћаскању. На први поглед све је као у неком класичном европском локалу, укључујући и избор пића.
Најчешће се наручују страна пива, коктели, квалитетнија вина и ракије, а понегде се попије и шампањац, понекад сервиран са јагодом на рубу чаше. И сам поглед на возни парк испред кафића дуж улице учинио би да неупућени пролазник помисли да је Србија међу богатим скандинавским земљама, а не претендент на позицију лидера западног Балкана.
На овим местима, сем добрих аутомобила, укрштају се и генерације, од оних који су тек постали пунолетни до средовечне господе. Млађи су најчешће бучнији и брзо ексирају „кратка” пића, нарочито „дуње”, „кајсије”, „виљамовке”.
Без обзира на то што су млади гласнији, место под сводовима локала у Улици Страхињића Бана пронашло је и неколико старијих посетилаца. За њиховим столовима доминирају коњак, виски, бело вино… Углавном се смештају за шанк или по барским столовима у угловима кафића, одакле дискретно посматрају „слободне” младе гошће, а неки од њих то чине и кроз дим томпуса, који су им обавезан део опреме за излазак.
Већ до око један сат, армија модерних боема сели се из „силиконске долине”. Кренули смо стопама неких од њих и стигли до следећег одредишта – клуба „Пластик” у Таковској улици. Састав гостију испред улаза је различит, али доминирају они млађи, тек стасали „клабери” који су већ „под гасом”. Из локала трешти музика, у којој се мешају зурле, басови, „туц-туц” ритам. Обезбеђење мотри сваки корак оних који би да уђу, па једног од момака у црним јакнама питамо може ли се унутра.
– Имате ли резервацију? – гласи његово питање.
Нема нас на списку, па остајемо испред, али то није случај с три дотеране девојке, јер на оваквим местима важи правило да младе даме могу унутра и без резервације.
Следећа локација у нашем обиласку је кафана „Царска охота” (Царски лов) на Ади Хуји, у чијој је близини недавно страдало троје младих, када је аутомобил у којем су се возили слетео у Дунав. Лоше обележеним и узаним путем поред „Фабрике картона” стижемо до места које важи за једно најпопуларнијих стецишта за забаву у „ситне сате”, када многи други локали увелико затварају врата.
Пробој до шанка изгледа као један од најтежих задатака, јер су гости „начичкани” и између столова, чак и на простору који је предвиђен за музику. Иза рогова дивљачи, препарираног фазана и кожа разних животиња, које дочаравају амбијент лова, назире се галерија која је такође попуњена. Обичај је да се овде бацају салвете уз сваки хит народне музике, па одозго на сваких пет минута полети гомила белих папира.
На сваки „јачи” рефрен момци и девојке падају једни другима у загрљај, или се масовно снимају „селфији”. Покушавамо да започнемо разговор с групом гостију, али је то немогуће јер цело друштво непрекидно пева и ђуска уз турбо фолк „остварења”.
„Бели се, бели, мој бели бисеру, реци му, реци да сам на умору”, одјекује кафана, уз „живу” музику која изводи хит Лепе Брене, док девојке подижу руке и певају из свег грла. Надовезују се песме Аце Лукаса, Цеце, Јами, Џеја… Тома Здравковић или старе изворне песме попут „Мито, бекријо” кроз кафански етар се провлаче у траговима.
Музички репертоар углавном креирају гости који се утркују како би наручили песму. За једним столом поред шанка траже „Краљицу тротоара”. У сепареу преко пута пожелели су да им свирају „Миљацку”, па је друштво загрљено сложно певало: „Ко би рек’о, чуда да се десе…”
Осим динарима, махало се и еврима.
Летимичан поглед на поједине резервисане столове или сепарее пада на испражњене чаше и флаше луксузног пића. Тако послагане, делују као да је мало веће друштво које је ту седело за „цех” издвојило колико је годишње потребно да се региструје један аутомобил од две и по хиљаде кубика.
Како се своде рачуни и журка ближи крају, и музички садржаји се мењају. Почињу да се нижу песме које најављују фајронт.
„Зар да ме зоре без тебе буде, шта ће ми без тебе дан”, рефрен је после којег се у кафани пале светла и осветљавају лица гостију на којима се види да је „луда” забава протекла уз алкохол.
(Политика – Никола Белић, Александар Бојовић, фото: androidvodic.com)
