ВАЉЕВО – После деценију и по, први српски брак у Призрену склопили су Соња (29) и Душан Ђаковић (30) из града на Колубари, који су и заједнички живот започели у овом делу Космета, где је остало веома мало Срба.

Душан је похађао Богословију у Призрену, а данас је професор будућим свештеницима, па Ђаковићи живе у строгом центру града, у пешачкој зони Шадрван, где су – недалеко једни од других – православна црква и џамија, те шеталиште, комплекс Богословије у којем су школа, интернат и зграда у којој живе професори.

– Ситуација у Призрену сасвим је другачија од оне какву представљају медији – кажу Ђаковићи. – Живимо сасвим нормално, као да смо у овом граду одувек. На улици, једноставно се утопите у пролазнике, а многи Призренци, које смо сретали, честитали су нам брак. Ваљда зато што никада нисмо разговарали о политици, нисмо доживели било какву непријатност, нити провокацију.

Соња, иако је имала посао у Београду, без размишљања је одлучила да се пресели у Призрен – у град у који се вратило тек неколико пензионера, којима су обновљене куће, претходно уништене током сукоба на Космету. Виђају се на служби, у цркви…

ЗАСТАВА

ЂАКОВИЋИ у Призрену посебно воле кеј крај реке, који су локални уметници преуредили у својеврсни кутак више култура – назвавши га „Обала наде“, над којом се вијори застава са вековним симболима града: џамијом, православном и католичком црквом, Богородицом Љевишком…

– Млади Албанци не знају добро српски, али желе да успоставе комуникацију. Иначе, и у Призрену се примећује криза, јер нема много новца, ни великих маркета – каже Соња, док Душан указује да се неке навике, упркос свему, тешко мењају, па велика већина Призренаца и даље са пажњом прати дерби Црвена звезда – Партизан.

Упркос чињеници да, ипак, постоји осећај како нису у својој земљи, новопечени младенци веле да Црква и српски језик веома помажу да Призрен доживљавају као њихов град. И обнова Богословије – која постоји од 1871. – прилично је помогла да се настави мултикултуралност ове средине, по којој је одавно и надалеко позната.

Јер, подсећа Душан, ранији професори Богословије словили су за призренску господу, што се и данас памти, баш као што се старији Призренци још живо сећају како су ђаци ове школе – два пута дневно, управо преко Шадрвана – у уредној колони, одлазили на јутарњу и вечерњу службу у Цркву светог Георгија, у центру града.

– Трудимо се да ђаке и сада васпитавамо да поштују не само једни друге и професоре, већ и све друге људе. Упркос свим ранијим догађајима, од таквог педагошког приступа ни за јоту не одступамо, јер је то педагогија Христа Богочовека, кадра да преобрази сваког, освоји свачије срце, да буде отворено за прихватање другога и другачијега – закључује Душан Ђаковић.

ПОНОС

Поред Душана Ђаковића, ваљевски крај изнедрио је још двоје богослова који службују на Косову и Метохији. Ђорђе Стефановић је свештеник у Зубином Потоку, а Зоран Гођевац у Грачаници.

 

(Вечерње Новости)

Ознаке: Космет, Призрен, српски брак