Прочитај ми чланак
Међународни дан жена, 8. март, Уједињене нације ове године обележавају под слоганом „Оснажи жене, оснажи хуманост“.
За активисте у домену заштите женских права и борбе за родну равноправност, овај датум је повод за скретање пажње јавности на друштвене проблеме с којима се суочава лепши пол.
ИСТРАЖИВАЊЕ
Свака друга жена у нашој земљи сматра да је савременој жени у животу најпотребији муж, показало је истраживање агенције „Фактор плус” и „Политике”.
Ово истраживање такође је показало да половина жена сматра да се нико не бори за њихова права, а трећина њих оцењује да се за права припадница лепшег пола боре даме из цивилног сектора.
Остатак популације подељен је на оне који овај празник и даље обележавају уз цвеће и пригодне поклоне и на оне који га одбацују као заоставштину комунистичке ере.
Осми март, Дан жена, био је до пре коју деценију веома популаран, посебно у земљама Источне Европе.
Цвеће, дечје рукотворине, честитке и други ситни поклони мајкама, супругама, сестрама, учитељицама били су уобичајени пратиоци овог датума у некадашњој Југославији.
У многим предузећима жене тог дана нису радиле или су се с посла враћале затрпане поклонима. У фирмама су организовани свечани ручкови, жене су ишле на екскурзије у иностранство или су добијале чекове за куповину.
Ови обичаји задржали су се до данас, али чини се да су изгубили некадашњи сјај.
Поред економских разлога који утичу на све скромније обележавање овог датума, важну улогу у томе има и промена система друштвених вредности.
Прилика за дебату о женским правима
О значењу празника посвећеног женама разговарали смо с неколико домаћих писаца, који углавном истичу друштвену важност обележавања овог датума.
Писац Владимир Арсенијевић, један од аутора „Лексикона YU митологије“ у којем важно место заузима и обележавање 8. марта, каже за Спутњик да није противник овог празника, али да би о женским правима требало водити рачуна много чешће од једном годишње.
„Иако је то празник који заправо потиче из једне левичарске сензибилности за мањинска и женска права, мислим да увек и у сваком систему ваља подсећати на питања женских права, јер увек статистике показују ту једну необичну тужну причу, да жене статистички зарађују мање од мушкараца, да су заправо мање-више грађани другог реда у овом свету који зовемо мушким светом, а да ја притом верујем да ми заправо живимо у женском свету. Мислим да је на женама заснован свет и да се свет због жена заправо и окреће“.
Осми март
Осми март је дан који различити људи памте (и обиљежавају) на различит начин. То сам разумио тек када сам први пут напустио просторе бивше нам Југославије. Открио сам да постоје „јадни“ људи и „сиромашна“ мјеста гдје се не зна за Осми март ни за Први мај.
Дан мајки
Има и оних који не маре за друштвену конотацију Међународног дана жена, већ га доживљавају као прилику да искажу осећања драгим женама. Књижевница Јелена Ленголд за Спутњик каже:
„За моју генерацију, 8. март је празник који је, заправо, везан за маме. И мислим да 8. март има смисла ако имате маму или ако сте нечија мама. Ја се сећам да смо ми у школи спремали поклоне за маме, тада су то били скромни поклони, неки осликани грнчарски тањири или тако нешто. Моја мама и дан-данас чува неке поклоне које сам јој правила за Осми март кад сам била дете, а све ово остало, та нека политичка конотација 8. марта, мени лично није нарочито блиска и кажем, Осми март је за мене празник који је везан искључиво за моју маму“.
А за нас све остале, са ових наших (знам да овај присвојни придјев трпи највише насиља и тумачења) простора, то је дан када смо као мали односили цвијеће учитељици у школу а доносили мајкама кући. А све то није било због великог успјеха Цоцкте, југо-словенске верзије Цоца Цоле без кофеина и ортофосфорне киселине (представљена 8. марта 1953. године) него због … е сад, ту се већ ни историја не може сложити зашто баш на тај датум.
Најчешће објашњење се везује уз женског комунисту по имену Клара Цеткин која је 1911. покренула Међународни дан жена захтијевајући једнаке могућности (плате и рада) те право гласања за жене. Занимљиво је да оно што је почело као покушај ослобођења жена данас се сматра пропалим покушајем и није фокус радикалног феминизма. Покушај успостављања једнакости између полова је данас замијенило негирање пола и полне разлике.
У сваком од ових случајева, сексуалност (поготово женска) је предимензионирана и стављена у први план, као да не постоји ништа друго. Довољно је погледати како се женско тијело у медијима употребљава и злоупотребљава. Један од понуђених одговора на ову проблематику долази и од славне Џене Џејмисон која позива жене да оне, најзад, преузму иницијативу и да оне умјесто мушкараца стану иза камере. Све ово показује да се за стварни проблем тражи још увијек право рјешење.
Наравно, нико и не помишља да би се рјешење могло пронаћи у древном спису, светом за хришћане, који почиње извјештајем да су човјек И ЖЕНА начињени према Божјем обличју. „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.“ (1. Мојсијева 1:27)
Овакав поглед на људско поријекло даје веома узвишени положај и једном и другом, много већи него што то успијева идеја о нагло усправљеним мајмунима који су одједном постали свјесни своје привлачности и сексуалности. Шта више, ова стара књига говори да према Божјем мишљењу, када је у питању став сваке особе пред њим, ту постоји највећа могућа једнакост: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.“ Врхунска једнакост и највећа могућа вриједност, до које се не стиже борбом, него предањем.
Ево како о томе пише Роб Бел у својој књизи „Иза затворених врата“:
У почетку нас је Бог створио по свом обличју. Значи, прво нам је дао да носимо одређено обличје. Затим, Бог нам је дао пол: мушки и женски. Онда нам је Бог дао нешто да радимо, да водимо бригу о створеном свијету. Тек касније су дошле разлике: различита мјеста становања, боје коже, језици и културе. Оно што ми радимо јесте да мијењамо редослијед Божјег стварања. Ми почињемо са различитим културама, бојом коже и националностима, и тек кад склонимо поглед са тих ствари, у стању смо да сагледамо оно што нам је заједничко – сви смо носиоци Божјег обличја са истим задатком да водимо бригу о Божјим дјелима стварања.
Ово такође усмјерава и по питању разумијевања различите улоге коју имају мушкарци и жене те позива на међусобну љубав и поштовање. Без обзира на дугогодишње искривљавање ове слике и на десно (од квази религиозних) и на лијево (од агресивно секуларних) ова слика и даље остаје да постоји као смјерница и путоказ ријетком броју оних који одбаце сваки облик истицање свога ега, било кроз сексуалност, насиље или вулгарност.
Књижевница Љубица Арсић наводи да воли све празнике, па и 8. март, наглашавајући да је овај датум важан јер пружа прилику да се јавности скрене пажња на кључна питања која се тичу жена и њиховог положаја у друштву.
„Живимо у времену када сваког петог дана у Србији једна жена страда, бива убијена у породичним оквирима, у породичном насиљу. Мислим да овакав празник поред цвећа, поклона и романтичних поклона треба на неки начин да апострофира ту врсту проблема који ту виси свима нама изнад наших глава“.
Борба за женску равноправност
Под окриљем Уједињених нација, 8. март се од 1975. године обележава као Међународни дан борбе за права жена и за међународни мир.
У историјском смислу, празник је проистекао из борбе жена радница за равноправност и еманципацију, која је масовнији карактер добила средином 19. века. У то време, жене су радиле и до 16 часова дневно, а њихов рад био је веома мало плаћен.
Када говоримо о Осмом марту и борби за женску равноправност, не смемо да заборавимо име Кларе Цеткин, немачке социјалисткиње која се залагала за побољшање статуса жена у друштву и иницирала идеју обележавања међународног женског празника.
Дан жена је први пут обележен 1911. године у више земаља, али датум празника није био исти. Три године касније Међународни дан жена обележен је 8. марта у шест земаља — Аустрији, Данској, Немачкој, Холандији, Русији и Швајцарској, да би у наредним годинама и деценијама био све распрострањенији.
Ко су жене које славе 8. март?
Међу критичарима овог празника много је оних који у њему виде пропагирање секситичких стереотипа, а поједини стручњаци за друштвену историју истичу да је намењен превасходно женама које су постигле успех у мушким професијама.
Насупрот њима, феминистичке организације редовно на овај датум организују манифестације посвећене родној равноправности, подвлачећи неопходност борбе против насиља над женама, смањивања плата и наметања „традиционалних“ вредности припадницама лепшег пола.
У многим земљама, а посебно у Европи, празник је изгубио своју политичку конотацију и постао својеврсна мешавина Дана мајки и Дана заљубљених. У Русији је готово незамисливо не поклонити жени цвет поводом 8. марта. На цени су посебно мимозе, као симбол овог празника, и чоколада.
