Прочитај ми чланак
На Филозофском факултету у Новом Саду, област Историја, др Драган Петровић, иначе доктор политичке географије – геополитике још од фебруара 2007, одбранио је 9. јула докторску дисертације „Југословенска политичка јавност и СССР 1922. – 1941“.
Председник петочлане комисије, дакле ментор дисертације је професор др Душко Ковачевић, иначе шеф катедре за историју Новог века, а међу члановима комисије је и академик проф. Др Љубодраг Димић, иначе шеф катедре за Историју Југославије на Филозофском факултету у Београду. Др Драган Петровић, је на тај начин постао готово уникатан појединац у научним круговима јер је до сада одбранио две докторске дисертације на државном Универзитету из две сасвим различите науке.
Поред тога Петровић је дипломирао својевремено на четири факултета на београдском државном Универзитету и то на економији, историји, политичким наукама и социологији. Завршио је две постдипломске студије на Политичким наукама, област међународни односи и на Економској географији, те одбранио две магистарске тезе. Петровић је до сада објавио тридесет и једну научну књигу – монографију, а аутор је и више запажених радова објављених у иностранству, између осталог и књиге у издању Руске академије наука, те немачких и италијанских издавачких кућа.
Специфичност односа Совјетске Русије и Краљевине Југославије у међуратном периоду је одсуство одржавања званичних дипломатских односа две земље, јер је званични Београд признао СССР и успоставио пуне дипломатске односе тек у јуну 1940, превасходно због идеолошких разлика, и владавине бољшевика у Москви, те деловања Коминтерне, али и неспремености дела владајуће елите у Југославији да успостави дипломатске односе, када су то већ почетком тридесетих учиниле практично све друге европске земље, за шта највећу одговорност сносе кнез Павле и Милан Стојадиновић. Отуда је за анализу односа у међуратном периоду, било неопходно изучавати дипломатску грађу, поверљиве извештаје министарстава, изјаве и ставове краља Александра, кнеза Павла Карађорђевића, Николе Пашића, браће Радић, Мачека, Стојадиновића и других државника и истакнутих политичара овог периода, али и писање најважнијих новина попут Политике, Времена, загребачких и љубљанских новина, књижевних гласника, те стенографских записа Народне скупштине, као и совјетске архивске грађе, да би се дошло до заокруженије слике комплексних односа између две земље.
Петровићева дисертација има 862 стране и резултат је вишегодињег истраживања у домаћим архивима и совјетске архивске грађе. За објављивање књиге научне монографије, или више њих на ову тему, навео је да је потребно још бар годину дана допунске прераде и допуне постојеће дисертације, чиме би се допунила научна сазнања о врло важној тематици и периоду наше савремене историје.
Ово је за Петровића, као истакнутог научног радника, али и опозиционог делатника постојећем стању у земљи, важан моменат у јеку покушаја надлежних из Министарства просвете и науке да му се чак угрози радно место, јер је у жалбеном процесу на одлуку да му се не додели највише звање научни саветник (редован професор) иако вишеструко премашује све потребне параметре за то и чак оспорава право на реизбор – да је „технички закаснио“ да обнови до садашње звање виши научни сарадник, чиме се отвара правни вакум и опасност да се „нађе на улици“, иако је један од водећих научних стваралаца у области друштвених наука које тренутно имамо.
