Прочитај ми чланакНа Митровданске задушнице пету годину у низу, код девастиране Краљеве чесме у Лисичијем потоку, у организацији удружења “У име народа за слободну Србију” одржан је у недељу 8 новембра, скуп подршке и Иницијативи за подизање првог споменика и помен свим невиним жртвама комунистичког режима убијеним у вансудским ликвидацијама крајем 1944. године.
Поред принца Филипа и принцезе Данице, овом скупу су по први пут присуствовали представници Војске Србије, предсједник општине Раковица Милош Симић, као и чланови бројних удружења и странака.
Скуп је почео парастосом свим невиним жртвама Раковице, Београда и Србије који је служио протојереј-ставрофор Илија Шмигић.
Историчар Чедомир Антић је у свом говору рекао да за гробницу, која спада међу десетине највећих у Европи, ни данас већина Београђана не зна.
– На овом мјесту лежи око 3.500 Београђана.Током 1944/45 године великом већином без суда, мимо било каквог закона, у Београду је убијено 7.000 његових грађана – рекао је Антић и подсјетио на чињеницу да је Београд уочи Другог свјетског рата имао 300.000 становника, а тај број је током рата пао на 100.000.
– У Србији је током 1944. године страдало дупло више људи него од Нијемаца у вријеме устанка 1941. године. Неки кажу да се Београд тада ослободио оних који су сарађивали са окупатором. Тај став је срамотан, ако ништа друго, оно из аритметичких разлога – закључио је Антић.
Проф. др Ратко Ристић, декан Шумарског факултета у Београду, се запитао ко су биле жртве великих злочина који су се дешавали у периоду од октобра 1944. до љета 1945. године.
– Убијен је велики српски књижевник и народни посланик Григорије Божовић, као и велики српски војвода Петар Бојовић који је претучен до смрти. Исту судбину имао је и херој одбране Београда из 1915. године мајор Драгутин Гавриловић који је послије повратка из њемачког заробљеништва, ухапшен од комуниста, као и хиљаде других… – рекао је Ристић.
Он је додао да у новој државној творевини није било мјеста за људе као што су ректор Универзитета у Београду и предсједник САНУ Слободан Јовановић, као ни за хероја Првог свјетског рата Станислава Кракова, првог амбасадора Краљевине Југославије пјесника Јована Дучића, као ни за Милоша Црњанског и многих других.
– Требало је убити српски дух, самопоштовање, самосвојност. У већини случајева извршиоци су били Срби. Нажалост, задивљени и фасцинирани великим архитектом злочина Јосипом Брозом Титом и данас од њега праве бренд, у граду у коме је он иницирао и наредио извршење тог невјероватног злочина – рекао је Ристић који се запитао како да у будућности не правимо грешке које су нас пратиле у досадашњој историји.
Скупу се обратила Милена Кесеровић, ћерка мајора Драгутина Кесеровића, који је током Другог свјетског рата био командант Расинског корпуса и војвода копаонички. За вријеме устанка у Србији 1941. године командовао је нападом на Нијемце у Крушевцу. По завршетку рата комунистички суд га је осудио на стријељање “због злочина против народа и државе, због помагања окупатору, због сарадње са владом Милана Недића и због непријатељске делатности против нове државе уперене на подривању новог уставног поретка, мира и безбедности”.
Стријељан је на непознатом мјесту у Београду 17. августа 1945. године.
Окупљене је у име организатора поздравио др Срђан Цветковић који је подсјетио да су молитвена окупљања за душе невино страдалих започела прије пет година.
– Тада је одржан први помен а уједно смо почели са уређењем овог мјеста. Они који су случајно пролазили овуда могли су да виде мочвару, шикару и затрпану чесму краља Александра. Било нас је свега десетак, а предводио нас је раковачки ђакон Александар Аздејковић. Круг људи се ширио, па смо успјели једне године да откопамо чесму, друге да посјечемо дрвеће… – рекао је Цветковић и напоменуо да је често имао примједбе због избора говорника.
– Морамо да се саберемо над оваквим стварима које су прије свега људске и хришћанске. Овдје треба да дођу представници и власти и опозиције. Ово је само једна од 200 и нешто тајних гробница у Србији у којима, према попису, почива најмање 35.000 људи. Тај број сигурно није коначан. Наша је мисија да сва та мјеста обиљежимо и уредимо. Најприје да кренемо одавде – закључио је Цветковић.
