Сада је јасније зашто ниједна власт у последњих 15 година није отпуштала у државној управи. Не само зато што такви резови утичу на политички рејтинг. Проблем је што службеници из Поште, ЕПС-а или РТС-а немају робу којом тргују полицајци и безбедњаци.

У Србији се тренутно увелико тргује робом из фиока. На западу се та работа назива трговина утицајем, што је реторичка маска за успостављање понуде и тражње на црном тржишту досијеа. Црноберзијански транге-франге с полицијским или обавештајним тајнама у Србији се узбуркао после систематизације у МУП-у, када ће неки пандури бити премештени на нижа радна места, неки на биро рада, а неки на списак ПИО фонда. Процена је да ће око 1.400 припадника МУП-а морати да оду из службе у оквиру рационализације запослених у јавном сектору коју спроводи Министарство за државну управу Кори Удовички. То се сматра једним од кључних реформских захвата, свакако најболнијим. С тим да ће глава нешто више болети Небојшу Стефановића, него Кори.

Сада је и јасније зашто се ниједна власт у последњих 15 година није прихватила посла отпуштања запослених у државној управи. Не само зато што такви резови утичу на политички рејтинг и што се таква радна места чувају за партијску пешадију, која као компензацију за вођење жестоких предизборних кампања од врата до врата и од плаката до плаката, тражи посао у државној служби која се сматра последњом енклавом социјалистичко-самоуправне земље дембелије.

Проблем је у нечем другом. Службеници из Поште, ЕПС-а или РТС-а немају робу којом тргују полицајци и безбедњаци. Они воле да управљају, али не и да буду потенцијалне жртве новог полицијског поретка с умањеним бројним саставом. Зато реформе у безбедносним службама толико боле да се од њих не добија само мигрена, већ се осећа жигање и у осталим унутрашњим органима. Када се припадници служби препознају у улози кусура, они посежу за својим најјачим оружјем, а то су туђе тајне.

Тако у кривичној пријави коју је поднео против министра полиције Небојше Стефановића и заменице шефа кабинета министра Дијане Хркаловић, полицајац Дејан Трипковић тврди да је још крајем 2014. открио да МУП незаконито, то јест без наредбе суда, прати тадашњу новинарку листа „Ало” Светлану Војиновић. Трипковић тврди да се веома забринуо за њену безбедност јер је знао како је 1999. прошао Славко Ћурувија: „Ако се новинарки нешто деси, нико не би могао да склони одговорност и бруку са нас”, написао је. Проблем је у томе што није објаснио зашто је чекао још годину дана да обелодани да је новинарка у опасности, односно зашто је јавност обавестио тек када је премештен на ниже радно место. Тада се и присетио случаја Славка Ћурувије.

У овом моменту не знамо да ли је пријава против министра основана, као што не знамо поуздано јесу ли веродостојни подаци о праћењу новинарке. Али, и пре него што то сазна, човек свеједно мора да се пита: да ли би овај припадник службе чији је посао да брине о нашој безбедности ишта од овога открио да је којим случајем унапређен? Или би податке о праћењу спаковао у коверат и закључао у магичну фиоку, српску метафору прљавштина које ревносно складиште безбедносне службе, да би их по потреби вадиле и делиле таблоидима, тајкунима, политичким странкама или странцима, као прворазредну робу за изазивање хаоса, скандала или уништавање биографија?

Поступак полицајца Трипковића не може да улије поверење ни грађанима ни новинарима, јер се испоставило да је његова заинтересованост за безбедност новинарке расла сразмерно његовом паду у полицијској хијерархији. Заправо је нејасно да ли је Трипковић узбуњивач с одложеним дејством, прикривач кривичног дела или нешто треће?

И како данас изгледа фоторобот српског полицајца? Да ли је то човек коме су политичари ставили магареће уши и избили му све бубице из главе, претворивши га у корумпирано самоходно оружје? За обичан свет, који са зебњом посматра како му ћерка одлази у ноћни излазак на сплав, то је можда и питање свих питања. За друштво је корумпирани полицајац опаснији од кримоса убице, јер обичан човек само жели да му се дете врати ујутру у једном комаду и без опијата у крви.

Тај свет можда жели макар представу о томе да о његовој деци брине некаква бриљантна, стара полицајчина, интерактивна жбировска енциклопедија која проради чим се налије литром кафе. Том, готово филмском лику, као непоткупљивом уличном псу, недостаје само партнер, дугокоси неуротични лик прегорелог инспектора с којим заједно пред зору врте главе карактеристичним покретима, релаксирајући вратне мишиће јер су целу ноћ седели у колима, чекајући да наиђу прљави типови…

Можда је илузија о поштеним полицајцима, попут хиљада њихових колега о којима сваки заслужује филм, остала заробљена у временима када су правила била јасна и све је било тако кристално чисто: лоши момци су били на оној, далекој, супротној страни. Али, у транзицији која тече, временом су се карте измешале, као и карактери, као и судбине.

Колико се само чекало да Нови Сад добије шефа полиције? Колико је тек на свог Вајата Ерпа чекао град Ниш? Можда чак од епохе цара Константина? Србија, дакле, мора да рашчисти сама са собом. Да ли ће пристати да буде у хипнотичком стању у коме ће се хистерична забава наметнути као основна мера вредности, како би поверовали да у транзиционим бајкама на крају сви, осим ретких изузетака, живе сиромашни и несрећни до краја живота? Да би се у то убедили, потребно је да полиција подсећа, ако не на криминалце, а оно макар на кловнове.

Ако је Србија изабрала да обичан свет пред јутро посматра како му се дете враћа у једном комаду кући и да не брине, јер има довољно новца да детету тутне за такси и џепарац, за то му је потребна полиција којој верује, која не прати новинаре и која не тргује на црној берзи туђих тајни.

Сада је мало јаснија и судбина вечитог директора полиције Милорада Вељовића, као константе полицијске и политичке комбинаторике. Још када га је Драган Јочић поставио за директора полиције, Вељовић је постао маестро одржавања на површини живог блата српске политике. Преживео је пад Коштунице и одлазак с власти Бориса Тадића, показујући да, као права полицијска њушка, уме да нањуши новог господара. Која је Вељовићева магија? Кao први оториноларинголог Србије, он држи под сталним конзилијумским надзором националну бубну опну.

И када је коначно смењен и када се учинило да је коначно готов, Вељовић је постао саветник премијера. Тиме је спојио неспојиво – медицину, полицију и архивистику – јер слуша, снима и складишти највеће трачеве. Зато је ваљда и прекомандован. Да понешто од тога шапће новом шефу. Начин на који ће употребити та сазнања показаће да ли је Вучић пролазник или државник.

Ознаке: Александар Апостоловски, државна управа, откази, поливија, уцене