Прочитај ми чланакБио је ту неки момак, црнац, невиђено талентован, кога је главни кувар, расиста, стално шиканирао, посипао брашном, поливао јајима итд. Једнога дана мени пукне филм, доватим га и полупам ко тикву. Баш онако, босански”, присећа се својих почетака Љубомир С
Био је ту неки момак, црнац, невиђено талентован, кога је главни кувар, расиста, стално шиканирао, посипао брашном, поливао јајима итд. Једнога дана мени пукне филм, доватим га и полупам ко тикву. Баш онако, босански”, присећа се својих почетака Љубомир С
У традиционалном избору престижног британског магазина “Монокл” за 2017.годину ресторан “Бистро 100 Манеирас” из Лисабона проглашен је за најбољи на свету. Власник и главни шеф (кувар) овог ресторана је Љубомир Станишић, рођени Сарајлија, избеглица који се једног дана из изнајмљеног београдског собичка који је делио са мајком и сестром са 200 узајмљених марака у џепу, отиснуо на пут у бели свет.
Са идејом да једног дана постане нешто. И да мајци врати 200 марака. И осмех на лице. Са ранцем на леђима пут га води преко Мађарске, Холандије, Шпаније, све до Лисабона, где је једном другом Сарајлији, потписнику ових редова, решио да исприча своју животну причу.
Ту, у престоници Португала, више гладан но сит, јунак наше приче трошио је Богу дане на ушћу реке реке Тежо у Атлантски океан, махом физикалишући за дневницу, једва састављајући крај са крајем. Када посла није било, Љуба је проводио дан са локалним књижаром, позајмљујући лака штива уз чију помоћ би лакше савладао нимало лак португалски језик. Једна од књига која му је допала шака био је куварски приручник за почетнике француског маестра Мишела Браса.
Ујутру сам донео одлуку, спаковао оно мало ствари, позајмио новац и сео на воз. Правац – Француска! Када ме је видео на вратима, Мишел Брас је био у чуду. Пред њим стоји Босанац из Португала, тражи да га прими на стан и храну, без плате, уз један услов – да му дозволи да га гледа док кува, присећа се Љубомир дана када је из корена променио свој живот.
“Хм, кувар, није то лоше, бар ниси гладан”, наглас је размишљао Љуба, и не слутећи да ће кухиња постати његова професија, судбина и још понешто.
-Баш некако у то време остао сам без посла, на улици, јер нисам више могао да плаћам стан. Мој дом је постала лисабонска лука, тачније једна клупа у парку. Једне ноћи ми се све смучило, расплакао сам се ко киша, сам у оном мраку, ока нисам склопио до зоре. А ујутру сам донео одлуку, спаковао оно мало ствари, позајмио новац и сео на воз. Правац – Француска! Када ме је видео на вратима, Мишел Брас је био у чуду. Пред њим стоји Босанац из Португала, тражи да га прими на стан и храну, без плате, уз један услов – да му дозволи да га гледа док кува, присећа се Љубомир дана када је из корена променио свој живот.
Наредних годину дана проводи у Алзасу, радећи све и свја, од рибања подова до прања суђа, кришом крадући фазоне од маестра и његових помоћника. А кад се кухиња затвори и кувари оду, на сцену би ступао Љуба, месио би и крчкао, упознавао се са зачинима и укусима које његова непца до тада нису искусила.
Кад је видео колико је упоран и талентован, легендарни Француз убацио га је у екипу, а после само неколико месеци са препоруком послао у Шпанију, у ресторан са мишелиновом звездицом. Остало је историја…
Данас је Љубомир једна од највећих звезда светске кулинарске сцене. Власник је неколико ресторана и једног хотела у Лисабону. У његовом ресторану “100 Манеирас” у специјалитетима су уживале многе познате личности, попут Кристијана Роналда, Роберта Де Нира, Монике Белучи, Џон Малковича, Мадоне…
Данас је Љубомир једна од највећих звезда светске кулинарске сцене, његова емисија “Папа километрос” годинама је била међу најгледанијим на каналу “24китцхен”, уз специјале звезда попут Џејми Оливера и покојног Ентони Бурдена, иначе Љубиног великог пријатеља. Власник је неколико ресторана и две хотела, у Лисабону и у Африци. У његовој биртији (како је у шали зове) “100 Манеирас” специјалитете су кушале многе знане личности, попут Кристијана Роналда, Роберта Де Нира, Монике Белучи, Џон Малковича, Мадоне…
ПОСВЕТА МАЈЦИ
А за тај ресторан везана је једна прича која Љубомира враћа у детињство, тешке дане које је провео као избеглица у Београду. Наиме, његово име је посвета мајци Роси, којој дугује захвалност “што је жив”…
-Ово “100 манеирас” на португалском значи “100 начина”, што је заправо 100 начина на које је моја Роса спремала кромпир, у тешким данима када је месо била реткост на нашој трпези. Она се, иако смо били јако сиромашни, трудила да то не осетимо, да нам бар трпеза изгледа сваки пут другачије. У Београду сам провео две године, довољно да схватим да ту нема живота за мене. Био сам у тешкој депресији, да би преживели почео сам да радим са 15 година, у пекари код Тошкета, на Дорћолу. После смене, дођем у школу, а глава ми пада на клупу. Али трпиш, шта ћеш. Чим сам завршио школу, наговорио сам мајку да прода нека стара кола, купио неке ствари за пут и напустио Србију са 200 марака у џепу. Након одласка из Сарајева схватио сам како заправо више нигде не припадам, па ми је било свеједно. Испало је на крају да сам завршио у Лисабону, а могао сам и било где друго.
Ово “100 манеирас” на португалском значи “100 начина”, што је заправо 100 начина на које је моја Роса спремала кромпир, у тешким данима када је месо била реткост на нашој трпези. Она се, иако смо били јако сиромашни, трудила да то не осетимо, да нам бар трпеза изгледа сваки пут другачиј.
За Португал се брзо везао, првенствено због људи, опуштених и природних…
-Овде нема насиља, што је мени пријало после све оне крви и ратова који су остали иза мене. Овде није било Југовића гастарбајтера, што се испоставило као добро, јер сам брзо савладао језик, за 4-5 месеци. Ту су ми Португалке помогле много, оне су ми биле најбољи учитељи (смех).
Кад је дошао у Португал једва да је причао нешто мало енглеског, “тарзанског”, а данас говори пет језика, плус онај шести, језик чула, који му је и донео планетарну славу.
БОСАНСКА ГЛАВА И ТЕШКА РУКА
Али није све текло глатко у Португалу. Балкански менталитет, осећај за правду И кратак фитиљ умало га нису коштали каријере
-После Шпаније почео сам да радим у једином португалском ресторану са “мишелинком”. Добро ми је ишло, догурао сам до шефа тима, а онда ми је пао мрак на очи – испребијао сам главног кувара. Био је ту неки момак, црнац, невиђено талентован, кога је овај кувар, иначе расиста, стално шиканирао, посипао брашном, поливао јајима итд. Једнога дана мени пукне филм, доватим га и полупам ко тикву. Баш онако, босански.
А онда је дошла економска криза. Ресторан је 2009. године банкротирао, дуговао сам 500.000 евра, око мене су се разбежали сви лажни јарани, а остало оно мало правих. Тада сам позвао мајку да дође из Београда у помоћ. Спавали смо на столу у ресторану, нисмо имали за стан. Али смо поново били заједно, сестра, мајка и ја.
Следе тешки дани за Љубомира. Суд му забрањује излазак из земље и принуђен је да се сваке недеље јавља у полицијску станицу. Са имиџом “конфликтног типа” нико није хтео да га запосли…
-Тада сам одлучио да кренем сам, па шта буде. Написао сам концепт свог првог ресторана у Кашкаишу, на обали Атлантика, узео кредит и кренуо. И све је ишло савршено, ресторан је добро зарађивао, ја сам стално добијао неке награде. А онда је дошла економска криза. Ресторан је 2009. године банкротирао, дуговао сам 500.000 евра, око мене су се разбежали сви лажни јарани, а остало оно мало правих. Тада сам позвао мајку да дође из Београда у помоћ. Спавали смо на столу у ресторану, нисмо имали за стан. Али смо поново били заједно, сестра, мајка и ја. Добра ствар у свему је та што сам испекао занат, куварски и угоститељски. Од пријатеља позајмљујем 20.000 евра и поново покрећем ресторан. За годину дана исплатио сам тих пола милиона и за три године почео да фактуришем 4 милиона годишње. Отворио сам у међувремену још три ресторана, држим и два хотела, један у Африци, други на северу Португалије.
Да би проникли у тајну Љубомировог успеха, морате да пробате његову храну. А она није ни српска ни босанска ни португалска. Она нема нацију…она је само – његова. У његовом првом лисабонском ресторану, који га је прославио, у четврти Баиџа Цхиадо, има само 32 седећа места. Иако је потражња таква да би комотно могао да их има и 320 (столови се резервишу и до месец дана унапред), Љуба не размишља да се шири. Неће, у инат.
Иначе, срећници који уграбе места за вечеру, немају право да бирају шта ће да једу, већ једу оно што им се сервира. Уз свако од 10 јела служи се по једна врста вина, а сваки тањир вам представљају кувар и сомелијер. Наравно, порције су умерене, да бисте преживели до последњег тањира.
-У љубави сам са храном, другачије не може. Плус мало оног босанског лудила, и ето специјалитета! Али није да нисам имао среће. Ето једном приликом у ресторан уђе новинарка, Американка, која пише рецензије за Њујорк Тајмс. Негде случајно купила моју књигу, штампану у само 2.000 комада, допала јој се, и ја те године добијем награду “Тхе бест табле боок оф тхе wорлд”. После тога је све кренуло као на филму, сви су чули за мене, стигле су понуде са ФОКС телевизије, тражили су од мене да снимам серијал на “24 китцхен”. И тако, постадох ти ја звезда, јаране, зарадих пуно пара.
ТЕРЕТ СЛАВЕ
Слава му је, међутим, брзо дојадила, рефлектори, камере, дружење са познатима…Није у томе уживао, почело је да га нервира то што стално мора бити насмејан, сервилан, одговарати на глупа и увек иста новинарска питања. Сви су били у чуду када је већ после прве сезоне највећег кулинарског ријалитија у Португалу раскинуо уговор и отишао – кући.
-Нећу да будем ТВ звезда, хоћу да живим мирно са породицом, да ме не јуре папараци, да пролазници не упиру прстом у мене. Прекинуо сам тада снимање, ставио децу у “караван” и отишао на пут, годину дана се зезао, живео по ресторанима, пријављивао се на конкурсе за кувара…Нормално, већ други дан ме провале (смех), онда се поздравим и идем даље…
Данас, 27 година након што је први пут крочио у Лисабон, Љуба има успешну каријеру, складну породица коју истиче као своју срећу највећу – два сина, Матија и Лука, супругу Монику…Чини се да је остварио своје снове, обезбедио егзистенцију, те би комотно, већ сада, могао да окачи кецељу о клин и препусти се уживању и доколици…Али Љуба ни не помишља на то. Не може да замисли свој живот без шпорета…
– Мучан је то пут, свако вече дођеш кући у два ујутру, спремиш вечеру, отвориш флашу вина, до три је попијеш и заспеш на каучу, не стигнеш до кревета. Одспаваш који сат па ујутру све испочетка. Није лако, али шта ћеш кад ти је таква судбина, нема бежања. Кад год могу, одмарам живце тако што бежим на острва где нема кола, цивилизације, вадим морске плодове, пецам. Или одем у Африку, два месеца живим под шатором, од онога што нађем. Кад се једног дана пробудим “излечен” од кухиње, продаћу ресторане и одох у рибаре. Једино њима завидим на овом свету. Али, искрено, тешко да ће ми кување икад досадити, И даље сам заљубљен као првог дана…
На растанку каже да се о њему снима и документарни филм, који прати његов живот у стопу, иде трагом градова и људи са којима је провео и лепе и ружћне дане. Прича почиње у Сарајеву, а завршава у Лисабону. Зваће се “Кукенрол” (Цоок „н“ ролл).
– Није могло боље! – закључује Љуба Станишић док испраћа госте новинаре.
АНТРФИЛЕ: БУРЕК ЗА РОНАЛДОВУ ДУШУ
На менију “Бистроа 100 манеирас”, најбољег ресторана на свету, свима нама добро познати специјалитет.
– Бурек сам убацио за моју душу, а онда се испоставило да је постао главни хит. Португалци су одлепили. И Роналдо, мој добар пријатељ, обожава босански бурек. Често овде свраћа, увек кад долази у Португал. Наших је овде мало, дођу понекад ови фудбалери што играју за Бенфику. “Дај брате нешто наше!” – а ја им онда сервирам бурек. У шали кажем да је мој ресторан највећа српска колонија у Португалу. Скупљам Србе у Лисабону, имам их доста који раде у ресторану. Волим да их осетим ту поред мене, да имам свој свет, колонију, пријатније ми је. Португалци су супер, али су некад завидни, није им баш мило што један странац води најбољи ресторан у граду.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
