Прочитај ми чланак
Генерали Војске Србије могу дефинитивно да одахну, нећу да тврдим да могу мирно и да спавају, али гледајући на ТВ расправу у скупштини, посебно о учешћу наших војника у мировним мисијама у свету, војска остаје миљеник нације
Крајем године у оној бившој Југославији, коју многи овде сматрају узроком свих српских несрећа, министар одбране бранио је пред народним делегатима војни буџет у парламенту. Толико и толико пара, војне претње за државу такве су какве су. Прилично јасно са дефинисаним изазовима, звали се они НАТО, или Варшавски пакт. Финансијски алиби никада није коришћен за сопствене грешке, нити се тим путем тражило покриће за недовољну ефикасност система.
Наравно, она је држава пропала са својом армијом, зашто, то је нека друга прича. Ипак, недавна расправа о неким војним питањима у парламенту Србије доводи ме до дилеме је ли садашње поступање у војним пословима више последица мучног прилагођавања стварности или покушај теоријског образложења концепције о једном систему? Односно да ли систем одговара сврси? Јер, генерали Војске Србије могу дефинитивно да одахну, нећу да тврдим да могу мирно и да спавају, али гледајући на ТВ расправу у скупштини, посебно о учешћу наших војника у мировним мисијама у свету, војска остаје миљеник нације.
Ипак, чега све није било у тој расправи, од школског доцирања како је Индонезија најбројнија муслиманска земља (Шормаз), то, наравно, нисмо знали, до називања америчког секретара за одбрану генералним секретаром (Мићић), и до тврдње да чланице НАТО никада нису међусобно ратовале (Остојић). Грчко-турски рат око Кипра из 1974. који је трајао пуних седам дана можда се није учио у нашим школама, па се ваљда није ни догодио.
Углавном, расправа се, уз мале изузетке, претворила у праву оду учешћу наших војника у мировним операцијама, па ме чуди што посланик Драган Шутановац није јаче и наглашеније захвалио новој екипи у Министарству одбране што само настављају његовим путем. Било је ту и класичних, театралних наступа о слању српских копљаника у мисије изван Србије у 14. веку, па о Сретењском уставу из 1835. све до давно потрошених синтагми, да би требало да будемо „извозници безбедности, а не увозници”.
Формула узета из интервјуа са насловне стране листа „Џејнс дифенс викли” начелника Генералштаба румунске војске од пре пет година, када су Румуни слали своје војнике у Авганистан. Наши бивши из Министарства одбране „дрпили” то од Румуна, наши садашњи то преузели од бивших.
Па онда тугаљиве оцене „да је војнички живот тежак”, да се „мора радити и по киши и по снегу и на терену”, дефетистичке изјаве „да смо толико мали да не можемо да одлучујемо о себи”, до питања „каква је обука наших војника за мировне мисије”. Питање каква је обука наших војника за одбрану ове земље, нико није поставио. О да, неко од генијалаца је поставио и питање када ће српски војници у мисијама бити под нашом заставом и са нашим амблемима? Није обавештен да од првог дана српски војници у тим мисијама имају српске амблеме и српску заставу.
Оно што ми је у свему томе изгледало „натегнуто” јесте став да наши војници у мировним мисијама драматично подижу углед и војске и Србије. Извините, ко је то, чиме и где измерио? Који је то критеријум за мерење угледа? Где се то види? Можемо ли да квантитативно и квалитативно поставимо једначину типа „улаз-излаз”, односно наши војници у мировним мисијама и одлуке Хашког трибунала, плус ставови Брисела и Вашингтона о Косову?
Овде не помаже ни позивање на бившу СФРЈ, јер ЈНА није стицала углед за себе и за државу тиме што је била у мировним мисијама, већ зато што су дивизије ЈНА излазиле на све наше границе када год је то затребало. Као што генерал Јовић није постао командант снага УН на ирачко-иранској граници зато што су војници ЈНА у саставу снага УН били угледни војници на Синају 1967.
Били су добри, али када су их Израелци љубазно замолили да се уклоне, то су и урадили. Да ме неко погрешно не схвати, немам ништа против учешћа наших војника у мировним мисијама, али дајте да то не глорификујемо, јер то не раде ни друге много озбиљније земље од нас. То су строго плаћеничке мисије, ко хоће да добро заради то је у реду.
Успут, да ли неко зна какав је углед војске и државе Фиџи? Или Малавија, Руанде, Тога, Гватемале, или Папуа Нове Гвинеје? Мислим да то нико не зна. Фиџи има у мировним мисијама 616 војника, Малави 882 војника, Руанда је послала чак 3.257 својих војника у мировне мисије, Того 542, Гватемала има 322 војника и полицајца од Конга до Судана… А Србија у девет мировних мисија има 110 припадника оружаних снага. Је ли Руанди нешто помогло око угледа војске и државе тих 3.257 војника у мировним мисијама? Израел има врло поштовану војску, али ниједног војника у мировним операцијама. Сређују прво код куће…
Војска Србије вероватно је морално најздравији део друштва, она, заправо, и најкомпактније улази у свакодневни живот и свест маса. Управо зато не сме се дозволити да у техничком погледу заостаје за суседима. А већ заостаје. То је битна дебата за парламент када је војска у питању, а не пирати у Сомалији…
(Политика)
