Прочитај ми чланак
Ово није текст о Кристијану Голубовићу.
Ово је прича о српској јавној сцени. Протеклих дана, РРА је дигла велику буку због учесталог појављивања славног криминалца, дилера дроге, отимача ташни од баба, крадљивца аутомобила и рекеташа, на неколико телевизија са националном фреквенцијом: у појединим емисијама, Кристијану Голубовићу је дато да буде чак и водитељ, у неким емисијама је говорио о томе како је постао киминалац и шта је све радио у младости, у некима је говорио о актуелној политичкој сцени, а у некима је био представљен и као уметничка душа – Кристијан Голубовић, наиме, поред свега, пише и песме и слика. Осим РРА, бројни социолози, криминолози и јавни посленици, укључили су се у осуду промовисања Кристијана Голубовића, јер он као својеврсни „мрачни витез“, уз то и дилер дроге, може погубно да утиче на младе, а многи су са гнушањем истицали чињеницу да је огромни медијски простор дат човеку који је правоснажно осуђен на четрнаест година затвора.
У реду, али Кристијан је прво постао популаран у филму „Видимо се у читуљи“, затим је постао популаран као једини преживели из тог филма, а затим је стигла „ова слава“, између осталог и зато јер Кристијан није без дара за јавне наступе, а и зато што се није либио да многе српске политичаре пореди са криминалцима.
Брига РРА и других јавних посленика око штетног утицаја промовисања кримоса који нема длаке на језику, могла би се узети са поштовањем да је у овој земљи јавна сцена нешто другачија. Јер, на пример, није било никакве озбиљне реакције РРА и осталих коментатора на бројне ријалити шоу-програме који се емитују већ годинама, и који су имали погубан утицај на младе – од примитивизма, агресије, порнографије и бесмисла, до промоције идеје да је буквални и симболички брлог природно станиште српске будућности, а да је сензационализам који прати то дно телевизијске забаве, нешто што свима доноси корист.
Са друге стране, брига за душевно и морално стање нације због појављивања Кристијана Гоубовића на ТВ, делује у најмању руку лицемерно – у земљи у којој је већина политичара отимала, не ташне бабама, него целокупну уштеђевину читавој нацији, у земљи у којој је прећутно правило да је политика најуноснији вид криминала, у којој су политичари и „тајкуни“ годинама без икаквих проблема диловали са криминалцима који су шверцовали тоне дроге (а не као Кристијан, 14 грама), и у којој су сви они угледни грађани јер немају затворски набилдоване трапезијусе, брига због Кристијановог утицаја на младе делује смешно. Није чудо што је баш Кристијан постао инстант звезда – он је бар, за разлику од њих – шармантан. И за разлику од њих, он је двадесет година већ одлежао, а чека га још четрнаест у затвору.
Али у целој овој „анегдоти“ о Србији, постоји један детаљ о коме нико не говори: РРА и остали се брину због онога о чему се говори на нашим телевизијама, али је чудесно да нико нема петљу да се јавно забрине о ономе о чему се не говори. Занимљиво је како је због овог човека који тек треба да иде на издржавање казне, дигнута оволика прашина, скоро да нам се баца та прашина у очи, да не бисмо видели оно што је очигледно. Како се запањујуће громко ћути о неким другим људима који су у затвору – на пример, о Војиславу Шешељу који је једанаест година у затвору у Хагу, неосуђен. Или о Оливеру Ивановићу који је у затвору, и већ је заборављен, као да до јуче није био дика и понос сваке српске политике која је на „Косову радила најбоље могуће у интересу Србије“ и „која никада неће потписати признавање независности Косова“.
Да, Кристијан не треба да буде ТВ водитељ док чека да му пресуда постане правоснажна, мада је лепо што пише песме и што је почео да слика. Боље је да се бави креативним него криминалним радом.
Није, међутим, лепо то што толики криминалци могу опуштено да у својим огромним дневним собама врте ТВ канале, тражећи емисије у којима они наступају, као угледни грађани који ће Србији објаснити да су све што су радили, радили за наше добро.
(Вечерње новости)
