Прочитај ми чланак
(Биљана Миленковић)
Пуно пута су ме речи, које свакодневно користим, довеле у ћорсокак! Убеђена да их, једноставно, разумем, пуштала сам их олако да „лепршају“ и на крају се обично претворе у померање ваздуха, ничим изазвано. Једна од тих речи је „контрола“.
Реч, нешто значи и представља, а сложићете се – именује нешто што постоји. Нама се често дешава да изговорено схватамо једнострано и круто. Будемо изненађени, када откријемо права значења из окружења, а тек кад схватимо, да је нешто, што смо доживљавали, као ноћну мору – пожељно… Претпостављате већ, за мене је и реч, али и контрола у пракси, нешто јако пожељно! Не, да би се неко притискао и „сломио“, под присилом, јер контрола то по себи и није; већ је пожељна ради тачности, одговорности, осећаја за друге са којима радимо…
Добро знано старо, неписано правило је да оне особине, које су друштвено пожељне, треба развијати код деце. Дакле, усмеравајмо и младе да се науче контроли контролом. Није ништа погубно, ако се ослободимо заблуде, да је контрола, праћење, оцењивање, критиковање, забрањивање и жеља да се неко повинује искључиво нашем ставу – ово је репресија моћника, а не контрола! Кад неко контролише, то би требало бити, да он уме да усмери рад у правцу добробити друштва, да користи само неопходна расположива средства приликом стварања, да се тачно зна шта је чији задатак и на крају, да уме да примени самоконтролу (рад у оквиру максималних могућности, тежња да не уништавамо и не деградирамо, посматрање других у једнакој равни са собом…). Без страха приступимо, значају усмеравања активности наших најмлађих!
Зашто је у једном дому, контрола важна? Наравно, не да би после ње уследила казна, већ да би онај, ко је део контролисаних активности, добро научио посао којим се бави и јер је рад деце потребан породици и заједници у којој стасавају! Кроз схватање неопходности личног залагања и важности производа, који настаје у току рада, наша чеда итекако формирају осећај одговорности, кроз сопствено деловање, а има ли ичег бољег од тога, што би могло ревитализовати једно друштво на измаку?
Подразумева се, да пре било каквог започињања рада треба водити рачуна о томе, шта су у ствари деца способна да ураде, како треба до краја. То се односи на узраст, снагу и личне карактеристике, које морамо увиђати, како бисмо у складу с тим давали задатке, постављали циљеве, али и оно најбитније, давали јасна и прецизна упутства! Контрола нема своје право обличје и сврху, ако је обављамо ради ње саме. Рецимо, посматрамо како је малишан наместио кревет – никако контролу не смемо свести на „ваља, не ваља, понови“, него морамо обратити пажњу да је провера, сложен систем, који изгледа овако: јасно објашњење начина рада, сврхе, затим, прискакање у помоћ, разговор о доприносу и тек на крају посвећивање пажње оквирима провере и давање савета за други пут, ради унапређења неког посла или креације.
Ово што рекох за систем, који омогућава смелост, да дамо оцену нечијем залагању и труду, па имамо ли такву сложену организацију у школама, које нас годинама убеђују да су меродавне за процену рада будућих ЉУДИ? Нећу ја одговарати на ово питање. Покушаћу само да предложим шта би било добро омогућити малишанима у школи и заједници, како би могли квалитетно да стварају и буду процењивани, ради добробити њих самих.
После примерених упутстава за обављање активности, сматрам да је неопходно допустити маленом бићу да испуни природни, исконски порив и креира само. Креација није скуп набацаних деловања, већ проналажење сопствених начина да се доће до циља, кога краси исходовање задатог, али са печатом стваралачког и радозналог духа, које у себи ниси још неискварено биће. Права контрола долази тек после оваквог допуштања, тражења нових решења и путева! За мене је највећи успех када, после преконтролисаног, нечијег труда, видим одличан производ и унапређену борбу за боље окружење.
Важност треба придавати, коначним исходима, а саме процесе препустити донекле ономе ко ствара, јер шта контролишете, ако сте до танчина све сервирали? У прилог томе, увек уз нас нека буде приче о корисним стварима и позитивним примерима, нека буде хвале о нечијем труду и новим идејама, о преданости раду за друге! Оно што контрола дечјег рада у заједници не сме да садржи је прекор, недавање друге шансе, лажно охрабривање или обесхрабривање („никада то нећеш постићи…“).
Контролисање оних, који тек уче нешто корисно, не треба бити, кроз одлагање за дане кад порасту, док стасају или било какво пролонгирање, него већ кроз помоћ од стране нас, који се осећамо да, уз одређену сигурност обављамо неке послове и са одређеним жаром крчимо запустеле стазе и боримо се за остављање дуга долазећим генерацијама.
Као, што рекох, процењивање и контролисање, нису међу нама да би неко био мање, а неко одвише вредан; ту су да служе као средство, којим успевамо „уградити“ радно васпитање у навике малишана, али и одраслих – није немогуће! Васпитање се не прекида осамнаестим рођенданом, иако многи на тај начин траже утеху.
По ко зна који пут, говорим о школи, заједници, родитељима. Да! Ко ће други водити рачуна о будућности деце? Међутим, немојмо замишљати да треба да бринемо само о сопственом детету, сводећи његово деловање на њега самог! Школе нека се не усуђују да причају о котирању школе, већ – зна се, о успешности рада ученика у тиму. А шта заједница чини за добро младих – ни не подводи их под проверу и успостављање поретка. Зато је одређена врста контроле и неопходна у свим областима друштва, али она мора бити усмерена на целокупност, на општа добра, на једнака средства, на свачије дете, на добробит свакога, али свакога од нас! Тако једном успостављен ред, може и треба проузроковати да малени, касније имају осећај за сопствено контролисање, помагање другима и регулисање нереда, кроз проверу узрока, насталих евентуалних лоших стања.
(Двери српске)
