Прочитај ми чланак
У причама о предратном Београду све блиста од одела, мермерних зграда и холова, балова и пријема. Како се живело у најнасељенијим и најсиромашнијим предграђима?
Одмах после Првог светског рата на источном ободу Београда почело је да расте насеље на имањима чији је власник био Душан Спасић. Цео крај је по њему и добио име Душановац. Овде су куповали земљиште и градили куће већином кочијаши који су због проширења града остали без простора за штале, коње и кола. За њима се досељавала и сиротиња: физички радници, ђубретари, ситне занатлије, Цигани. Долазе и сиромашне породице с много деце, пошто су станодавци у центру имали правило „Ко има деце, за њега нема стан!”
Прилаз насељу из града био је страховито лош: излокан од киша, препун рупчага и блата, па су запреге и пешаци једва пролазили. На почетку Улице војводе Глигора (сада Устаничка), где је данас зграда Специјалног суда, налазиле су се „бачије”, стаје за краве и козе, одакле су млекаџије своје производе разносиле по Београду.
Ускоро је и Душановац постао тесан, па су придошлице почеле да се насељавају даље на исток, преко Мокролушког потока (данас аутопут). Ако су услови на Душановцу били лоши, овде су били очајни: мочваран терен, обрастао шеваром, оранице с разрованим сеоским путевима. Тај део био је познат као Маринкова бара, по оборкнезу из доба Обреновића Маринку Маринковићу, чији су се поседи протезали од Авале до Мокролушког потока.
Како је страдао ћилим
Иоле материјално обезбеђени људи из града нису ни помишљали да овде граде било шта, али је било много радника, малих службеника, Цигана, који себи нису могли да приуште ни Душановац. Почињу да ничу уџерице.
Како је ко од становника знао и умео, тако је градио, али је постојала озбиљна потреба за инфраструктуром. Зато се већ 1926. године образује „Друштво за улепшавање предграђа ’Петар Мркоњић’ и околине”. Прво што су учинили било је постављање својеврсног граничног стуба. Целом ширином моста преко потока (отприлике иза робне куће на Душановцу) на два дирека постављена је табла с насликаним Петром Мркоњићем (име које је краљ Петар Карађорђевић користио у Херцеговачком устанку) у седећем положају, с пушком преко колена. Испод слике било је име друштва.
Ипак, највише тешкоћа изазивали су нерегулисани потоци који су се при свакој јачој киши изливали, улазили у куће, односили и оно мало покућства и живине, а остављали муљ, влагу и мемлу. Пред сваке изборе политичари су долазили у насеље, обећавали сређивање потока, доносили бандере, камен за калдрму, али када би се избори завршили на њихову штету, све су поново односили одакле су донели. Познато?
Зато је 17. августа 1939. године делегација Маринкове баре посетила тадашњег градоначелника Владу Илића. Са збора испред кафане „Сврљиг” кренуло је стотинак људи, са све децом и циганском музиком. Неколико дана пре тога падала је киша, па су сви били каљави до колена, као поручено.
Поворка је дошла до Општине, а када је из кабинета саопштено да делегација може да уђе (мислило се на неколико људи), сви су нагрнули у кабинет. Настала је дрека, а у тој гунгули неко дете се и упишкило на ћилим. Влада Илић их је избацио уз обећање да ће и они добити калдрму када дођу на ред. Делегација је продужила у „Политику”, где је објављена вест о њиховом путешествију и тешкоћама.
Следећи градоначелник Јеврем Томић после посете насељу ипак је одобрио нека средства за калдрму и довршење Дома културе, који су грађани сами почели да граде. Секретар друштва и хроничар Маринкове баре Јосип Вукомановић одмах сутрадан похитао је да подигне новац, за сваки случај.
Где год нађеш згодну циглу…
Калдрмисане су и главне саобраћајнице Баре: Заплањска, Ђурђевска и Пеке Павловића. Упоредо с тим, водила се и борба за изградњу школе. Од Општине је добијено земљиште, а од добровољних прилога сазидана је модерна школа. Када је завршена, поставило се питање како јој дати име. Већина се сложила с предлогом да носи име комедиографа Бранислава Нушића, чије су комаде играли чланови ондашње Дилетантске групе.
Одређена је делегација која ће да оде код писца и тражи одобрење. Са собом су понели и његову велику фотографију да је потпише. Нушић је делегацију саслушао, а онда одговорио: „Ево вам потписа. Одобравам да школа носи моје име, само ми немојте тражити паре, јер их ни ја немам!” Школа и данас постоји под истим именом, у Заплањској улици.
Како је од око 200 становника у 1925. години Бара нарасла на 25.000 1939, велика невоља био је и недостатак гробља. И сама то увиђајући, Општина је дала и уредила плац на Маринковом брду и 1940. године обављена је прва сахрана. Данас је то Централно гробље.
Изградњом Дома културе добијен је простор за културне садржаје. Дом је такође саграђен од прилога, а материјал набављан и од срушених кућа у другим деловима града, одакле су кочијаши довозили цигле, прозоре, врата… Све што је могло да се употреби. Прилоге су дали и краљица Марија и други виђенији људи. Дом је отворен на Петровдан, крсну славу Друштва, 12. јула 1939. године.
У Дому су се одржавале и пробе и представе Дилетантске групе, с најомиљенијим комадима тог доба. Трупа је гостовала и по другим деловима Београда: Вождовцу, Бањици, Топчидеру…
Чешаљ за Наду
Како је у крају било много Цигана, Бара је у целом Београду била позната по ноћном животу и бројним кафанама. Због тога су многи Београђани долазили на „викенд” и „лумперајке”. Тако је 13. јануара 1940. године приређена прослава и дочек православне Нове године под називом „Весела ноћ у Маринковој бари”. Штампа је писала о весељу, о шаренилу одевања, од обичног грађанског одела, преко циганског шарениша, српске народне ношње коју су носили кочијаши, до балске тоалете (гости).
Права сензација одиграла се 6. априла 1940, када је на забави гостовала Нада Александровић, чувени извођач народних песама на Радио Београду, уз пратњу на хармоници Рафаела Блама, такође с Радио Београда. Најважније је било што је концерт преносио Радио Београд. Поједине комшије, који су имали радио-апарате, у неверици су из сале трчали до кућа да би се уверили да се пренос стварно врши. Посета је била преко свих очекивања, улице око Дома биле су закрчене аутомобилима и фијакерима, а Нади Александровић чланови Друштва поклонили су чешаљ и сељачко џепно огледало, да их се сећа сваки пут кад се почешља.
У оквиру Друштва постојао је и фудбалски клуб „Војвода Скопљанац”.
Најзанимљивији и свакако најнеобичнији део живота у Бари било је оснивање Ложе трезвености. С обзиром на посебан састав становништва и велики број кафана, крчми и бифеа, алкохолизам је узео маха. Тим пре што се целокупан друштвени живот, у недостатку другог простора, одвијао у кафанама.
Пити или јести, питање је…
Чланови Друштва потрудили су се око овога, па је убрзо одржана оснивачка скупштина Ложе трезвености „Петар Мркоњић”. Оснивају се и секције: омладинска трезвењачка „Душан Силни”, музичка и дилетантска секција. Одржавали су предавања, чак су преузели на себе и лечење алкохоличара.
С друге стране, кафеџије су повеле противакцију. Ако се предавање одржавало у кафани (а углавном јесте), газда је бесплатно точио алкохол присутнима. Ако је предавање у школи, кафеџије су напијале фамулуза (домара), и он трезвењацима није хтео да да кључ од просторије где је састанак требало да се одржи. Или, неки радник се озбиљно пропио.
Ложа је свим силама настојала да га спасе, а овај је дао реч да више неће да пије. Чланови Ложе стално су бдели над њим, док га нису ухватили како из чиније једе хлеб надробљен у ракију. Изјавио је да је обећао да неће да пије, а не да неће да једе. Такође, чести су били посетиоци предавања и приредби који су у џепу доносили боцу ракије, па из ње потезали чим се погасе светла.
Све делатности друштва прекинуо је Други светски рат. Велики број становника Баре није га преживео, готово сви Цигани одведени су у логор на Сајмишту.
Сама Маринкова бара и данас је синоним за предграђе, иако су се ствари битно промениле. Ипак, Друштво за улепшавање остало је леп пример рада и пожртвовања за добро уже заједнице.
(Немања Баћковић, Политикин забавник)
