Прочитај ми чланак
Историјски архив чува документа која говоре о непроменљивости наших навика. И почетком 19. века имали смо проблем са паркирањем запрега, заливањем башта у доба суше, коцкањем, бацањем смећа…
Времена се мењају, али обичаји и људи у нашем граду упорно остају „непроменљиви“. Макар је тако када гледамо документа које чува Историјски архив града, и који су објављени у шест томова књиге „Живети у Београду“.
Угледни историчари и архивисти прикупили су грађу коју чине документи управе града настали пре више од 150 година, а сада, само летимичан поглед на муке које су имале ондашње власти навуче читаоцу помало кисео осмех на лице. „Озари“ га чудно сазнање да се много тога није променило од када је обелодањен први том, који обрађује период од само четири године, од 1837. до 1841.
Никуд без фењера
У то доба Београд није имао јавну расвету, па је свако ко би ноћу морао да се нађе на улици морао да носи фењер. Истовремено, пороци нису били толико бурно раширени као данас, па је о коцкању лично кнез имао врло лоше мишљење, што је јасно и јавно показао.
ШТАПОМ НА ПИЈАНЦЕ
Марта 1838. године у механи се опио Јован Маџар и „пошавши на лађу где је био, да спава, није могао на исту да доиђе, због тога што је веома пијан био, но легне на сокак код неке баре те заспи“.
Градски извештаји и документи педантно бележе Маџарову даљу судбину.
– Патрола наиђе на Маџара спавајућа, ког, да се што догодило не би, пробуде и одведу у апс…
Полиција га због бекрилука, да би се убудуће усоветовао осудила и каштигује с 15 штапа и одпусти свободна.
Све се, ипак, није одвијало по пропису, па је крајем јануара 1838. године стигао допис „подполковника“ Голуба Петровића којим се обраћа „славној књажеско србској Полицији вароши београдске“ због „ходања без фењера“.
– Његовој светлости милостивејшем господару и књазу нашем, дошло је до знања да се млоги по вароши ноћу без фењера скитају, друге узнемирују, и којечије куће напаствују, не обазирући се и не марећи нимало на суштествујуће у том призренију уредбе, којима се свакоме забрањује ноћу којекуда скитати, а млого више од тога узнемиравати.
Исто тако дознала је Његова светлост да се млоги на новац картају, и тиме себе и имање своје упропашћују, и овим нашавши Себе побуђена, благоволела је Магистрату овом височајшим наложити, да он како скитање без фењера по ноћи, тако и играње карти на новце свуда по вароши строго забрани.
Као и данас, још у четвртој деценији 19. века Београђани муку муче са саобраћајем, што стручњаци Историјског архива педантно бележе. Трећег дана јуна 1838. године објављена је публикација која упозорава:
– Будући да се често догађа у недељне дане, кад сељаци с колима нагрну, да варошани сокаком зауставе првога с колима који што носи на продају, а за истим читава поворка кола чека, па људи не могу да пролазе, то да не би више то било, и да се тиме сокаци стесњавали не би, објављује се и заповеда свакоме и свима вообште да се не би нико одјако усудио где у сокаку кола заустављати и сокак закрчивати да свет пролазити не може, но сваки који што купити жели нека пијаци, где је место за продавање определено иде и купује…
Који би се усудио и преко овога у сокаку кола заустављати и пазаривати, онај ће строгому одговору и казни подлећи морати“.
„Подлагање“ казни
Оштрина полиције била је очекивана, па документа говоре и о томе шта ће са кривцем бити уколико налог градских власти не буде испуњен. Будући да су куће често биле без оџака, а то је неминовно изазивало пожаре, власт је строго наложила да димњаци буду направљени.
Тако је налог да „сваки газда и меанџија овдашњи који оџака нема себи што скорије или од камена или од зиратице направи, јербо ако полиција оваковог дозна, брез икаковог изговора казниће га.“
Власти су морале да интервенишу и испред самих кућа тадашњих домаћина, који су се, баш као и неки данашњи, односили немарно према околини. За њих су исписана посебна упозорења.
ОДЛАЗАК НА ПРИЧЕШЋЕ
Кнез Милош је у фебруару 1838. године донео „Распис о обавези одласка на причешће“.
Тако је кнез „наложити изволио, да се посредством срезски старешина и Полиције народ Окружија овог, к светој овој дужности христијанској тако побуђава, да се сваки исповедити и к светом причаштенију приступити има; У противном случају где се не би дужности ове точно надбљудавале… да се и строжије мере употребе“.
– Од стране Управителства свакоме житељу овдашње вароши строго се налаже: да одма и без разлога сваки пред својом кућом сокак почистити, а тако и авлију своју. Који би ову заповест мимо три дана пренебрегао, подлежатће казни“.
Градска управа морала је да обелодани и „Публикацију о забрани пуштања стоке по вароши и наредбу о чистоћи“, али и „Публикацију о обавезној пријави градње куће, због регулације улица“.
За озбиљније инциденте са Турцима били су задужени они који су хтели да гледају иза зидова где су ови живели. Будући да је у ово време у вароши владао мир, а требало је поштовати обичаје и једних и других, награисао је Јеврем Маринковић који је крадом гледао турски харем.
„Кадија турски вароши ове, представио је Полицији тужбу противу Јеврема Маринковића овдашњег, да је он дошавши у џамију њину попео се горе и гледао харем турски противу закона њиног“, пише у извештају, који је изнео и друге детаље:
„Полиција доведе Јеврема у апс и по испиту уверивши се да је то чинио, осуди га, што је Турцима на увреду закона правила њиови био и каштигује га 25 штапа.“
Штап по леђима, а богме и деловима испод њих није био наивна казна, а осим што је била болна, представљала је и понижење.
Истовремено, полиција је строго надгледала играче домина, јер је постојала опасност да играју за новац, а Кату Циганку су оптужиле комшије да због пијанства нарушава јавни ред.
Смеће на Калишу
Тако нас преци прате, „гледајући“ нас однекуд „одозго“ како непрописно паркирамо, неуредно се односимо према граду, непоштено тргујемо… Истина, технологија се значајно изменила током скоро два века, откако су ови прописи донети. Али обичаји… они су, чини се – исти.
За оне који не верују, ево је „Публикација о чистоћи у вароши и на Калемегдану“:
– Будући да је Управитељство више пута строжајше житељима овдашњим забрањивало, да се нико не усуди ђубре на Калемегдан просипати и да се пред кућама и дућанима чистота набљудава, то опет понеки издану заповест пренебрегава. Зато се свакому на знање даје који би се год ухватио да ђубре на Калемегдан просипље… бит ће са 25 штапа кажњен.
На крају „опаска“ о јавности у оквиру овог упозорења: „Ово се свакому објављује, да не рекне који после није за издану заповест ништа знао“.
![stari Beograd 10]()
ЗДРАВСТВЕНЕ НЕВОЉЕ
Градска управа морала је да реагује и у области чувања народног здравља, и опет лако налазимо паралеле са данашњим временом.
Уредбе настале од 1839. до 1841. године односе се на „Шкодљиву храну у касарнама“, „Тужбу против лекара због неуспелог лечења и захтев за повраћај новца“, „Нађено напуштено новорођенче и поступак са таквом децом“, „Жалбу на апотекара Мату Ивановића, због покварених лекова и високе цене“, „Нелегалну продају лекова“…
ЗАБРАНА ШЕНЛУЧЕЊА ЗА УСКРС
Управа града посебно се обратила Београђанима у марту 1841. године, забраном шенлучења за Ускрс. Тада су објавили:
– Будући да наступа овај свјати празник, коме се радујемо, да га здраво и весело проведемо, човечно и честно, налаже се од стране Управитељства вароши ове, свакоме гражданину да набљудава следујуће не преступи:
Пушку да се нико не усуди избацити; Излишно пијанчити и безобразно по вароши ходити, са блудницама и музикама забрањује се; Који би год кавгу учинио подлећиће апсу…
Слична објава уследила је и за наступајући Божић.
ГОРА СЕ НЕ СМЕ СЕЋИ
Током четврте деценије 19. века у граду су истовремено живели Срби и Турци, свако на своме имању. То је Милошево доба, када се Србија за аутономију борила корак по корак.
Можда и није било важно ко је кришом хтео да се противправно обогати, али је било битно да се оно што је заједничко – сачува. Тако још једно важно упозорење, односно публикација бива објављена 1841. године.
– Сваком, како Србима тако и Турцима на знање: Да ко се год од данас пронађе и ухвати, да сирову родну гору сече не само што ћеду му се дрва у контрабанд узети и у новцу глобити, но ћеду Срби код србске и Турци код турске власти кажњени бити.
(Вечерње новости – Зоран Николић)
