Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Нема посла! Много наших се вратило у Кину. Следеће године и ја – кући. Овде није задовољна – на лошем српском каже Ћао Ћин Лонг.
У вреви кинеског тржног центра у новобеоградском блоку 70, Лонг је једна од ретких који пристају да разговарају о било чему осим о цени својих производа. Није, међутим, и једина која размишља да се спакује и настави своју трговачку одисеју по Европи у потрази за бољим платишама и с надом да ће је пут на крају одвести назад у домовину. Они који нису успели да издрже конкуренцију, пре свега својих земљака, траже своје место у Бугарској, Македонији, БиХ.
Сидра која су спустили, укопана су плитко. Нису научили језик, немају много пријатеља ван своје заједнице, ретко излазе и већину времена проводе на послу. Ни међу грађанима Србије интересовање за Кинезе, осим оног потрошачког, није велико. Иако сваког дана облачимо одећу направљену у најмногољуднијој земљи, канале мењамо даљинским управљачима из кинеске продавнице, о нашим комшијама и трговцима не знамо готово ништа. Па чак ни – колико их има.
Иако често нереалне процене говоре о неколико десетина хиљада, званични подаци Министарства унутрашњих послова кажу да на територији Србије живи око 15.000 држављана ове далекоисточне земље. Њих 9.320 има пријављено боравиште у Србији, док их је са одобреним привременим боравком – 5.858. Због посла привремени боравак тражило је око 3.000 Кинеза, а готово 2.500 тражило је спајање породице. Само у Београду има више од 300 продавница чији су власници.
Кинески „Фејсбук“
Чак и на друштвеним мрежама Кинези из Србије држе се својих земљака. Углавном користе кинеске верзије глобално популарних сајтова. Уместо „Гугла“ они користе „Баиду“, уместо „Јутјуба“ „Тудоку“, „Јуоку“…
Досељавање Кинеза у Србију почело је крајем деведесетих, када је за њих либерализован визни режим. Почели су са малим продавницама у провинцији, а неколицина имућнијих и спретнијих отворила је ресторане у Београду. Иако се жале на кризу, последњих година успели су да освоје и неке од најбољих локација у центру великих градова. Пре неколико месеци отворена је кинеска робна кућа на Теразијама у Београду, а сличне постоје у центрима многих градова.
Урбане легенде нераздвојни су зачин сваког разговора о „српским“ Кинезима – од бајковитих прича о браковима због папира за које нуде хиљаде евра, до вечите „мистерије“ сахрањивања. Иако се с времена на време чак и појављују огласи у којима се за фиктивни брак нашим држављанима нуди и 10.000 евра, чини се да је реч само о шалама или преварама. У нашој земљи има само осамнаест мешовитих бракова између кинеских и српских држављана, а свега троје Кинеза тако је добило наш пасош. Они углавном и не желе пасоше држава у којима бораве јер би тако изгубили право на кинеско држављанство.
„Мистерију“ сахрањивања такође је лако разрешити.
– Посмртни остаци се углавном транспортују у Београд, кремирају и затим их, уз документацију коју издаје кинеска амбасада, породица преузима и носи кући – објашњавају у ЈКП „Погребне услуге“ Београд. – То је у складу са обичајима у њиховом друштву у којем је кремирање покојника доминантно, а избегава се да контакт са остацима имају људи који нису чланови породице. Свега двапут транспортовали смо тела покојника у Кину. Један Кинез сахрањен је на београдском гробљу Збег.
Због сопствене затворености и непознавања језика, кинеска заједница у Србији остала је невидљива чак и за етнологе и социологе. Сања Срећковић, студент Филозофског факултета, једна је од ретких који су се бавили овом темом. Она је истраживала навике и живот три кинеске породице у Сопоту.
– Рекли су ми да им је у почетку било интересантно да путују и упознају нове градове, али да сада само желе да имају пристојан живот у домовини – каже Срећковићева. – У Србију су дошли зато што су имали рођаке или пријатеље који су им помогли. Новац који су зарадили у Србији деле на два дела. Један остављају за основне потребе, а остатак шаљу у Кину.
Први неимари Србије
Последњих неколико година грађевинске компаније из најмногољудније земље света односе победе на нашим тендерима за капиталне неимарске пројекте. Тако ће компанија „Шандонг хај-спид груп“ почети да гради нову деоницу Коридора 11, кинеска компанија за телекомуникације и инфраструктуру учествоваће у модернизацији пруга. Са компанијом „Чајна роад енд бриџ корпорејшен“ потписан је предуговор за изградњу два регионална ауто-пута вредан 642 милиона евра. Ако се томе дода да ова фирма у Србији увелико гради мост Борча-Земун, добијемо да су се Кинези у Србији наметнули као први неимари.
