Прочитај ми чланак
Рођени Београђанин Петар Гарђански 1990. године је кренуо трбухом за крухом у Русију. Радио је као електричар у фирми “Београдска електромонтажа”, када су му рекли да бира: или ће ићи у Сибир или ће добити отказ. Прихватио је да иде јер је требало издржавати супругу и пасторку. Тамо је провео 18 година, а фирма је у међувремену пропала, као и његов брак.
Када се вратио, више никоме није био потребан. Остао је без дома, у који је годинама улагао, породице. Већ годинама спава где стигне, а у народној кухињи добија тек пола оброка, јер званично није на списку.
Када сте сте вратили у земљу?
– Вратио сам се у марту 2009. године. Остарило се, више нисам могао да радим посао електричара јер то захтева непрестани рад по 10 и више сати. Ја то више нисам могао. Шта ћу, дошли су неки млађи. А и ужелео сам се родне груде.
– Затекао сам недовршену кућу, за коју сам годинама слао новац да се заврши. То је иначе супругина кућа, али када је пасторка остала у другом стању, решио сам да кућу проширим због детета. Сав новац који бих зарадио слао сам да се та кућа заврши и не жалим. Себи бих остављао тек толико да имам за сапун, цигарете и хлеб.
Затекао сам пустош без врата и прозора, а пасторка није желела ни да чује за мене. Не бих ја ни остајао, требао ми је кревет на неколико дана док се не снађем, али није попуштала. Потпуно сам се разочарао јер је то дете које сам ја подизао.
Шта је супруга на то рекла?
– Она је у Русији. Дошла је 1995. да ме посети и остала да ради. Ми већ годинама нисмо заједно, путеви су нам се разишли. Није се ништа ни питала.
Где данас живите?
– Где стигнем. Када сам се вратио у земљу, а пасторка није желела да ме прими, дуго времена сам живео у старим вагонима на железничкој станици. Тренутно сам у некој напуштеној кући на Јужном булевару коју делим са још шесторицом цимера. Београд је пун таквих кућа и увек можете пронаћи неку за смештај.
Да ли су се власници тих кућа некада враћали и избацили вас?
– То ми се није дешавало, али живот нас бескућника је номадски и ми се стално селимо. Отерали су нас из просторија некадашње очне клинике у Вишеградској када је зграда почела да се реновира, а у том тренутку је тамо живело нас 15.
Како се храните?
– У народној кухињи, али добијам само пола оброка. Нисам на њиховом списку јер немам документа. Када дође комби са храном, ја им помогнем да унесу унутра и добијем векну хлеба, два јаја, некад паштету. Ако стигнем, одем у кухињу у Француској улици, која је при Цркви. Ту добијем један цео топли оброк.
Је ли то довољно, да ли гладујете?
– Мени је довољно, нисам јешан. Теренски радови су ме научили да понекад данима не једем ништа. Немаш времена, радиш. Или те не плате на време, немаш ни цвоњка, дешавало се.
Да ли сте у Русији зарађивали више него овде?
– Када сам први пут дошао у Србију после шест месеци, овде су људи примили тек једну плату, док су нас редовније исплаћивали. И тамо су деведесете биле тешке, али боље него овде. Имали смо и теренски додатак, тако да сам имао више него што ми је требало, а све преко слао сам кући. Фирма је у међувремену пропала, али ја сам остао и почео приватно да радим. За два месеца, колико сам радио на једној згради, зарадио сам више него што ми је била годишња зарада у фирми.
Од када сте вратили, од чега живите?
– Немам никаквих примања. Право на пензију, наравно, немам. Чекам решење суда о разводу како бих конкурисао за социјалну помоћ. Све док сам у браку, то право не могу да остварим јер супруга има примања. До скоро нисам имао ни личну карту, некако сам скупио за то, па ће моћи да ме ставе на списак народне кухиње.
Јесте ли покушали да нађете неки посао?
– Посла нема ни за лек. Ко ће мене оваквог да прими? Понекад ме неко од познаника препоручи да урадим електрику у неком стану, али то траје дан, два, а зарада је свега неколико стотина динара.
Како сте провели Нову годину?
– Право да вам кажем, преспавао сам је. Намеравао сам да одем да слушам Цецу, али када сам се коначно угрејао, више ми се није ишло ван.
Да ли су вам цимери били ту и постоји ли уопште дружење међу вама или вас само спаја иста мука?
– Нису, сви су некуд отишли. Слабо је дружење, углавном је свако за себе, свако гледа своју муку и иде својим путем. Поздравимо се и то је то. Свако води своју битку да преживи.
Иде и најрадоснији хришћански празник, Божић, како ћете га провести?
– Има их много, само они имају другачији круг кретања од нас одраслих, јер су многи приморани да просе. Довољно је да мало боље погледате по скривеним буџацима и видећете колико их има. Туга божја, ми ћемо некако издржати, али бојим се за њих.
– Немам планове, вероватно исто. Ако будем нашао нека дрвца да заложим ватру и добијем неку паштету, бићу срећан.
Како сте раније славили Божић?
– У кругу породице, како и треба. Све је било по ЈУС-у (смех). Бадњак, слама, прасе на столу, чесница и колачи. Свечани ручак са породицом је био важан чин, нарочито зато што је ћерка била мала.
А у Русији, далеко од породице?
– Тамо доста скромније. Без породице то није имало много смисла. Тек понеку гранчицу бадњака бих окачио на завесу, а празнична трпеза мени самом није била потребна. И сада сам сам, а баш бих волео да имам с ким да прославим најрадоснији хришћански празник.
Има ли радости у вашем животу?
– Радујем се сваком новом дану који осване, а ја сам још увек ту.
Колико се држава интересује да вам помогне?
– Политика ме врло мало интересује, да ли ћу и како да преживим зависи само од мене. Али било би лепо када би са нивоа власти кренула иницијатива да се, рецимо, тамо према Овчи, где има много напуштених њива, направи варошица за нас клошаре као што то постоји у сваком већем граду у Русији, бар преко зиме да имамо где да се склонимо. За државу смо ми клошари невидљиви.
Ви сами себе називате клошаром, а други?
– Јесам клошар. Мени то није ни тужно, ни ружно, ни непријатно. Не идем, што се каже, да завирујем баш у сваку канту, али моја реалност је таква да јесам клошар.
