Прочитај ми чланак
Волела бих да имам бицикл, па да њиме идем у школу, а мој брат Марко нову лопту јер воли да игра фудбал. Ипак, можда више од свега желела бих да могу да причам као сви моји вршњаци, тешко изговара Јована (10), која по посебном програму похађа трећи разред инклузивне наставе основне школе у селу Гргуре код Блаца.
Немаштина и глад су стални гости седмочлане породице Василијевић из блачког села Вишесело, која преживљава од 17.000 динара социјалне помоћи. У недовршеној кући, саграђеној уз помоћ државе осамдесетих година, након што је у земљотресу потпуно порушен њихов дотадашњи дом живе Јована, Марко (7), Јелена (5), Јован (2) и седмомесечна беба Милица са својим родитељима Данијелом (34) и Предрагом (43).
Јована и Марко до школе и назад пешаче око сата. Патике су им одавно поцепане, ципеле и зимске јакне немају. Јована, ипак, не прижељкује нову гардеробу, ни топлију обућу, ни играчке које никада није имала.
Због сиромаштва трпе ругање вршњака
– Моја је једина жеља да више не будемо гладни и да бар једном заспимо пуног стомака – стидљиво изговара девојчица која због отежаног изговарања речи заостаје у образовању годину дана за својим вршњацима.
Како да помогнете:
Уколико желите да пошаљете новчану помоћ или помоћ у роби.
Помоћ можете уплатити на динарски рачун: 2750010221949709 90 – рсд, Societe Generale Србија, Београд
Можете послати и СМС на број 2552
За више информација позовите 011/333-4-528
Њен брат Марко ове школске године је пошао у први разред. Седе сами у клупама јер их остала деца избегавају због сиромаштва, а и Јовану често задиркују због говорне мане. С неповерењем гледају на дошљаке који су посетили њихов забачен породични дом у селу петнаест километара удаљеном од Блаца.
Можда зато што још не схвата каква га неизвесност и искушења у животу очекују, највеселији је мали Јован. Знатижељно се осмехује, додирује оловку и свеску у којој новинар бележи податке који се могу написати са само неколико речи: јад, беда, безнађе… Деца не знају за шољу млека пре спавања или за доручак. Задовољна су и кришком хлеба…
– Ако некад добијем слаткиш, увек га поделим с братом и сестрама. И они све деле са мном. Волео бих да могу у дечју играоницу понекад да одем, тамо имају лутке, играчке и певају песме. Волим да играм и фудбал – прича Марко.
У приколици до школе – кад има пара за гориво
У две собе са два кревета, окупљени око старе пећи, малишани покушавају да се бар мало загреју. Немају ормар у који би сложили оно мало старих и изношених ствари, а немају ни обућу прилагођену годишњим добима. Овакво детињство је болно, а Василијевићи би најрадије да прећуте тај бол, па зато једва да коју реч изговарају.
– Бедно живимо, без ичега. Гледамо да дамо деци, за супругу и мене није ни важно – проговара отац Предраг, који се најчешће сам брине о деци јер супруга Данијела има благи ментални поремећај. – Она је болесна, па не смем дуго ни њу ни ћеркицу да оставим саме. Кад год имам гориво у мотокултиватору, олакшам својим школарцима тако што их превезем до школе – каже Предраг.
Седмомесечна Милица је једина радост
Ипак, ретке су прилике када преостане који динар за гориво… Зато, често пешице отпрати децу до школе. Василијевићи немају земљу да би се бавили пољопривредом, па Предраг заради неки динар радећи током лета за надницу. Најтеже је током зиме, када нема где да се заради, а зимница и храна нису спремне у остави. Још колико ће моћи овако да живе, не знају. Шта ће сутра јести, не знају. Шта ће радити када ово подјастребачко село за који дан завеје снег, који може бити и преко једног метра – такође не знају. Судбина седмочлане породице Василијевић је неизвесна, мада они кажу да су се навикли на такав живот и више би их изненадила нека пријатна и лепа вест од тужне и сурове реалности с којом живе од када знају за себе.
(Блиц)
