Прочитај ми чланакЖалбено веће Хашког трибунала донело је ових дана несвакидашњу одлуку која је хрватске званичнике такорећи оставила без речи.
Званични Загреб је недавно поднео захтев суду у Хагу да њихови представници буду постављени као такозвани пријатељи суда не би ли доказао да некадашњи председник Фрањо Туђман, министар одбране Гојко Шушак и начелник Генералштаба Јанко Бобетко нису део удруженог злочиначког подухвата у Херцег-Босни како је то констатовано првостепеном пресудом шесторици припадника Хрватског вијећа одбране из 2013. године.
Жалбено веће је одбило овај захтев Хрватске јер врло ретко дозвољава именовање „пријатеља суда”, али је у образложењу те одлуке амнестирало и Туђмана и хрватску државу много боље него што би то икада успели да ураде „пријатељи суда”.
У одговору Загребу који један хрватски новинар назива „јединственим процедуралним маневром”, председник Хашког трибунала Кармел Ађус наводи да су, након „пажљивог разматрања”, утврдили да „нема начина да се закључи да су вође Хрватске имале намеру да почине злочине против босанских муслимана”.
Зато би било „некоректно само на основу налаза о политичким циљевима закључити да су тројица хрватских званичника били чланови удруженог злочиначког подухвата”.
Овакво образложење још је спорније ако се има у виду чињеница да жалбени поступак, у коме је тужилаштво тражило двоструко дуже казне за шесторицу високих функционера самозване републике Херцег-Босна (већ су осуђени на укупно 110 година) још није завршен.
Судија Ађус отишао је и корак даље, умирујући Загреб речима да спомињање Туђмана, Шушка и Бобетка „ни на који начин не представља закључке о одговорности Хрватске као земље” подсећа да трибунал има надлежност само над појединцима, а да не може да доноси закључке о државној одговорности.
Оваквим образложењем жалбено веће је анулирало сав труд претресног већа, које је пре три године закључило суђење пресудом на 2.600 страница.
У тој пресуди је констатовано да у већини случајева злочине над муслиманским становништвом 1993. и 1994. године није починило неколико непослушних војника, већ да су „напротив ови злочини били резултат плана чланова удруженог злочиначког подухвата који су предводили Туђман, Шушак и Бобетко.
Главни тужилац у случају „Прлић”, Кенет Скот одмах је после изрицања пресуде овој шесторци већи нагласак ставио на осуду Туђмана и Шушка него шесторице оптужених који су били странке у поступку.
Фрањо Туђман и његов министар одбране Гојко Шушак, како стоји у пресуди, били су део „удруженог злочиначког подухвата” који је довео до прогона, злостављања, силовања и убијања муслимана и Срба у Херцег-Босни”.
Скот је такође констатовао да је реч о делу босанског рата који је најмање познат у међународној јавности, те да је историјски веома важно повезивање Туђмана и Шушка са овим случајем.
У захтеву да се као држава појави на суду, Хрватска је навела и да је претресно веће прекршило Европску конвенцију о људским правима, именујући три преминуле особе као чланове удруженог злочиначког подухвата, а да они не могу да се бране.
„Претресно веће је помешало наводне политичке циљеве обнављања Бановине (Хрватске) с криминалном намером да се почине злочини”, наведено је у захтеву Загреба који се позива на одлуку о додељивању „пријатеља суда” 2001. године у случају против председника Србије Слободана Милошевића.
Занимљиво је, међутим, да се до сада Хрватска није мешала у овај поступак јер се ограђивала од сукоба у БиХ, па чак није желела ни да учествује у финансирању одбране шесторице оптужених за злочине у БиХ, за разлику од других случајева када је помагала одбрану припадника војске и полиције које је оптужио трибунал.
Тек са променом власти и повратком ХДЗ на чело државе, Загреб је стао у одбрану лика и дела Туђмана. Испоставило се, међутим, да је Хашки трибунал то учинио много успешније него било који хрватски адвокат.
