Полагањем цвећа и венаца данас су у Чачку представници Владе РС, Министарства одбране , Војске Србије , чачанске локалне самоуправе, Моравичког округа, организација за неговање традиција ослободилачких ратова и бројни грађани обележили 85. годишњицу смрти Војводе Степе Степановића.

Церемонији, која је почела интонирањем државне химне присуствовао је и начелник генералштаба Војске Србије , генерал Љубиша Диковић.

„Постоје људи који су бесмртни, чије идеје и дела остају златним словима уписани у нашој и светској историји, заувек присутни у свести потомака које зуб времена не нагриза, а један од њих је и Степа Степановић“, поручио је он.

Према његовим речима, овај велики војсковођа је све своје духовне, моралне и физичке способности уградио у слободу и част свог народа. Од 1874. године када је обукао униформу па до 1919. када се повукао из службе постојано је ишао трновитом, али вечном славом овенчаним стазама српске војске, истакао је Диковић.

Он је, такође, подсетио на све ратове у којима је Степа учествовао почев од оног против Турака па до Првог светског рата, нагласивши да је он један од највећих војсковођа које је Србија имала.

„Војвода се од овоземаљског живота опростио са две речи – полазите напред и ми те речи треба да имамо на уму као никада пре. Морамо сви заједно сабрати наше снаге, врлином надвисити и исправити наше мане, сигурним корацима кренути напред у циљу просперитета наше Србије и добробити грађана „, истакао је Диковић.

Иначе , Степан Степа Степановић својим војним достигнућима је задужио читав српски народ, и Чачане, у чијем граду је провео последње дане свог живота.

Рођен је у Кумодражу крај Београда, учестовао је у свим ослободилачким ратовима које је Србија водила од 1876. до 1918. године. Због својих способности стално је напредовао у служби, а у два наврата је био и министар војни.

У Првом балканском рату, након победа над Турцима на српским фронтовима, помогао је Бугарима у опсади Једрена, а сабља турског команданта града, Шукри-паше, предата Степи, чува се у Народном музеју у Чачку.

У Великом (Првом светском) рату командовао је Другом српском армијом, и извојевао је величанствену победу над Аустроугарима на Церу августа 1914. године, и тако централним силама нанео први пораз у овом сукобу. Тај подухват донео му је чин војводе, а касније је са нашим снагама учествовао у другим дејствима, Колубарској бици, повлачењу преко Албаније, и пробоју Солунског фронта.

Његова армија ослободила је Сарајево новембра 1918. године, у граду му је приређен величанствен дочек, а за боравак му је одређен дворац турских везира и аустро-угарских гувернера, што је он одбио, и за себе одабрао просторије у помоћној згради. Доцније је понео звање почасног грађанина највећег града Босне и Херцеговине, а депутати Сарајева признање су му уручили у Чачку.

Војвода се након пензионисања населио у Чачку, где је на почетку улице данас назване по њему, његов таст имао кућу. Остао је упамћен по скромности, која га је красила и за време активне службе, и био је веома омиљен код својих суграђана.

Тако је једном приликом вратио курира који му је донео пензију, јер је сматрао да је она превисока и да треба да се смањи. „Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре момче! Нека бар преполове, шта бих с толиким парама“, рекао је тада војвода.

Преминуо је 27. априла 1929. године, а на самрти је изустио „Полазите напред“. Његова смрт ражалостила је целу земљу, а сахрани у Чачку присуствовали су краљ Александар Карађорђевић, патријарх српски Димитрије, војводини саборци, и представници страних делегација и политичког живота Србије, а некролози су објављени и у светској штампи.

Плато испред поште у Чачку краси споменик Војводи Степи, од кога до куће у којој је становао води калдрмисана стаза, са мермерним плочама на којима су исписане велике војводине победе. Његов надгробни белег на чачанском гробљу, оскрнављен је 2012. године, када је неко са њега однео бронзани украс и венац.