Прочитај ми чланак
Сремски Карловци: Обележено 165 година од прве битке са Мађарима у револуцији 1848. године. Херојском одбраном, војници Ђорђа Стратимировића спасли своје војводство.
(Новости, фото: Д. Дозет)
Овде смо да бисмо одали почаст јунацима прве победе наше народне војске у одбрани Српске Војводине. И да бисмо поновили да је стати на браник свог рода и своје отаџбине најузвишеније што један човек може да уради.
Ове речи је, у среду, непосредно после парастоса јунацима прве битке, и прве победе, у одбрани нешто раније проглашене Српске Војводине, на једном од фрушкогорских брежуљака поврх Сремских Карловаца, изговорио свештеник Јован Јовановић. Српска Војводина је, на Великој народној скупштини, проглашена 15. маја 1848, а 12. јуна те године мађарска посада са Петроварадинске тврђаве покушала је да заузме Карловце који су били њено средиште.
– Патријарх Јосиф Рајачић који је био на челу тек проглашеног Српског Војводства, како се тада говорило, био је на преговорима у Инсбруку, где је био измештен аустријски царски двор – подсетио је историчар Драго Његован.
– Мађарски генерал Јанош Храбовски је то схватио као прилику да у Карловцима уништи Главни одбор или владу Српског Војводства, изабрану такође на Великој народној скупштини.
Са војном компанијом „Дон Мигуел“, Храбовски је са тврђаве кренуо ка Карловцима, палећи све куће, и људе у њима, на које је наишао. Народни ђенерал Ђорђе Стратимировић, који ће доцније извојевати и велике победе над Мађарима код Сентомаша (управо после те битке ово место је добило данашњи назив Србобран), Вилова и Мошорина, успео је, међутим, да мобилише још не сасвим формирану српску војску и припреми се за одбрану.
У среду је била и годишњица бомбардовања Новог Сада са Петроварадинске тврђаве из 1849. Мађари су, наиме, 12. јуна те године, да би зауставили аустријску армију генерала Јосипа Јелачића која је, с намером да угуши њихову револуцију, тек била стигла у Нови Сад, град практично сравнили са земљом. Од око укупно 2.000 кућа, цело је остало једва пар десетина, а од око 20.000 житеља, погинула је једна десетина.
– Био је то огорчени бој у којем су српски јунаци, махом Шајкаши и добровољци из других крајева Српства, победили – каже Његован. – Учинили су то упркос мађарској надмоћи у људству и наоружању и тако спасили и Главни одбор и Српско Војводство.
Мада и пре тога варљиве, шансе за српско-мађарско помирење у бурним револуционарним данима 1848. после ове битке сасвим су пропале. Бечки двор је Српску Војводину званично признао наредне, 1849, да би је, после измирења и нове нагодбе са Будимпештом, укинуо 1860. Из сећања и свести панонских Срба нико је, међутим, више није избрисао.
– Обележавање оваквих догађаја нарочито је важно данас, када од Војводине покушавају да направе фалсификовану приватну државу – рекао је, полажући венац на споменик јунацима из 1848, одборник сремскокарловачке скупштине Миленко Брбора. – Јер, управо догађаји из те бурне године сведоче да су темељи српске државности и овде, у нашим Карловцима, дубоки једнако као у Орашцу или Такову.
СКРОМНИ КРСТ ЈЕДИНО ОБЕЛЕЖЈЕ!
Историчр и директор Архива САНУ у Сремским Карловцима Жарко Димић упозорио је у среду да је скромни крст јунацима од 12. јуна 1848. једини споменик Српској Војводини уопште.
– Страшна је наша небрига за традицију, још гори заборав – додао је Димић. – А Мађари су, да подсетим, својим учесницима битака из 1848. и 1849, укључујући и генерала Јаноша Дамјанича, чувеног по злочинима над Србима, не у Мађарској, него у данашњој Војводини, поставили на десетине обележја разних врста!
