Прочитај ми чланак
Међу безбројним храбрим визијама београдских урбаниста ваља издвојити једну која је рођена после Другог светског рата, 1954. године. Како нас уводи у причу Слободан – Гиша Богуновић, члан Српске академије архитектуре, то је био предлог разраде Генералног урбанистичког плана који даје архитекта Станко Мандић, посебно посвећен Новом Београду.
– То је тренутак када Нови Београд има тек око 20.000 становника и када после неколико година застоја долази до обнављања градње и насипања терена на левој обали Саве – почиње причу Богуновић.
– Да би се терен новог града подигао на коту 77, требало је у том часу насути више од 80 милиона кубних метара материјала.
Тај велики и скуп посао насипања мочварног простора на којем се простире данашњи Нови Београд, Мандић види сасвим другачије од ондашњих трендова.
Мандић предлаже изградњу обалних појасева, док у језгру предвиђа насипање изабраних површина, односно „оаза најинтензивније градње“. То би била једна врста урбаних острва, пречника од 250 до 350 метара, на коти од 74,5 до 77 метара надморске висине.
– Архитекта смело предлаже формирање града на 11 насутих острва – објашњава Богуновић. – У међупростору налазило би се зеленило и пловни канали. Мандић своју идеју образлаже и речима како „не треба правити мале планове, већ оне који су у стању да ускомешају људску крв“.
Ова идеја на неки начин је „бранила“ тадашњу територију новог дела града, па наш саговорник и истиче како је њена величина у „непотирању геофизичких и геоморфолошких особина будуће градске територије“. А у потоњој изградњи било је управо тако, јер је цела област насута милионима кубика песка. Мандић је покушао да уведе нетакнуту природну средину у вештачку.
Истовремено, његов план је искључивао огромне трошкове каснијег насипања до заравњене плоче, али се због мале густине становања у његовом плану, није могао носити са плановима индустријске изградње који су на крају прихваћени.
– Тако је овај план Станка Мандића био предлог рађања вртног, валовитог града пуног увала, брежуљака и водених огледала, новобеоградски Амстердам или Венецију – закључује Богуновић.
– Он је, нажалост, само на тренутак скренуо пажњу индолентне београдске јавности, неспремне да одговори на јединствену уметничку визију надахнуту ванредним природним могућностима Новог Београда.
(Вечерње новости)
