Прочитај ми чланак
Телевизија је у Србији главно средство анестезије народа.
Јер, ко интензивно гледа вести на нашим ТВ станицама, тај не може да има добру перцепцију стварности. Србима су потребни будилници, а не учестала ТВ „лажоманија“.
Ионако смо пасивни, а ТВ нас само додатно уљуљкује.
Све ово нажалост углавном не допире до највећег броја Срба, који су по многим истраживањима светски шампиони у гледању телевизије. Забава за сиротињу, учмалост духа, крах културе, уљуљкивање народних маса… Све ово синоними су за зурење у телевизор, „дисциплину“ у којој нам, по свему судећи, нема равних.
Јер, управо опседнустост ТВ програмом је најбољи показатељ како се у Србији данас живи.
ТВ манија која иде на руку политичким елитама је збир свих невоља просечног Србина: сиромаштво, незапосленост, општа апатија, али и погрешне животне навике. Буљење у екран, за мале паре, нашем човеку даје привид да се стварно забавља и у удобности свог дома стиче утисак да му није досадно у животу.
Сиромашнији, показују истраживања, пред екраном проводе знатно више времена.Телевизија је за њих нека врста пројектора личних жеља, лажног излаза и бекства од сурове стварности, јер другу алтернативу немају.
Сиромаштво и немогућност да себи приуштимо многе ствари је једно, али можда још већи проблем је стил живота у Србији, који је такође озбиљно страдао у кризном периоду. Музеји и библиотеке су нам годинама затворени, позоришта пропадају, књига је изгубила значај… Опседнутост телевизијом је само коначни исход економског, али и културног страдања.
Док се у неким другим земљама викенд користи за путовање или макар излет у природу, код нас и немаштима све„везује“ за дом – нема се новца за било какве изласке. И томе захваљујући, телевизор је код нас постао „део породице“, нека врста „огњишта“ око којег се сви окупљају, уз које се буди и успављује. Другим речима, телевизор је у Србији непрекидно укључен.
Страшно је када се погледа како наш човек троши своје животно време. И да нема телевизије, питање је да ли бисмо квалитетније проводили време јер је за то потребан и активан став према животу, што је у Србији све ређе.
Ајде што толико гледамо ТВ, него је додатни проблем и шта гледамо. Када би просечан Србин тих пет часова дневно пратио научни програм, онда то и не би било толико страшно. Овако, буљимо у „ријалити“ програме, у „сапунице“, постајемо воајери и желимо да завиримо у туђе животе. Велику одговорност за то сноси и Радио телевизија Србије на челу са Александром Тијанићем, која уместо да буде макар последњи бастион културе и промоције правих вредности, она улази у примитивну тржишну утакмицу са „треш“ програмом, какав можемо да видимо и на свим осталим телевизијама.
Не треба заборавити и да је Србија пре свега земља старих људи, једна од најстаријих у Европи. Имамо преко милион и шесто хиљада пензионера, а ако додамо армију незапослених и децу, добијемо велики број људи који имају вишак слободног времена, а немају довољно новца да себи обезбеде квалитетнији начин живота. Преостаје телевизија као најјефтинија забава. Све што им недостаје она им замењује.
Посебан проблем је чињеница да родитељи често и васпитавање деце „препуштају“ телевизији.
С. Суботичанин
