Прочитај ми чланак
На зидине Петроварадинске тврђаве постављен је транспарент веома великих димензија, на којем на енглеском језику пише „Добро дошли у Нови Сад, главни град Војводине!“ (Welcome to Novi Sad, the capital of Vojvodina).
Транспарент се налази у непосредној близини званичног транспарента фестивала, на којем, као и сваке године, пише „Егзит“ (Exit). Према речима потпарола фестивала Марије Бушић постављен је од стране организације Егзит.
Свима је јасно о чему се ради. Заговорници што веће аутономије српске Војводине у оквиру Србије незадовољни одлуком Уставног суда Србије, којом су низ одредби Статута Војводине проглашени неуставним, приватизују Егзит да би исказали своје политичке ставове.
Свако има право на своја убеђења и на своје ставове; свако има право да их искаже и образлаже али само у оквиру закона којим је тачно одвојено шта је приватно, а шта јавно. Може свако да качи шта хоће на своме приватном поседу али на јавном добру може само ако је то у складу са законском процедуром.
Поставити транспарент са политичком натписом, ма каква била порука, а не поштовати законску процедуру јесте у најмању руку прекршајно дело. Ако је транспарент постављен поштујући законску процедуру, које онда могао и ко је одобрио тај чин? И да ли то значи да Егзит из културне манифестације прераста у политички протестни скуп? Ако јесте, са којим парама, које одобрио и финансирао такву трансформацију Егзита? Да ли још једном лични интерес постаје и државни интерес, а јавно добро се третира као приватни посед?
Проблем са нашим западњацима је у томе што су они само на речима Европљани, Европљани којима је правна држава светиња. У принципу, по својим поступцима они су класични Балканци који зачас приватизују државу зарад личних интереса, па им је страно поштовање закона. Они се пре свега одликују хајдучким менталитетима којима је својствено да се боре против свега што неће, поштујући само своју вољу и свој осећај за правду, а неспособни за цивилизациски однос према држави, који подразумева да је процедура и начин како се нешто ради битније од онога шта се хоће радити и рећи, јер правда је лична категорија, док је право људско достигнуће.
То је и највећи проблем у држави Србији: што смо сви на речима у праву, а у поступцима, лењи, аљкави, недоследни, противречни, примитивни …
(Дејан Петар Златановић)
