Pročitaj mi članakU (geo)političkim nadmetanjima opštepoznato je da su kruna i panagija – mala ikonica od zlata, srebra i emajla, koju na prsima nose crkveni velikodostojnici – tesno povezane.
Они који хоће да оборе неку дубоко ушанчену власт (што не значи да она има позитиван карактер, већ да је релативно јака), знају да је битно да сруше и њен верски потпорни стуб. Такође, они који би да учврсте режим који још није широко пустиî корење, имају за циљ да под његов утицај доведу доминантну религијску организацију у земљи, односно да је истргну из руку конкурентских домаћих и иностраних фактора.
Из тог угла да укратко и што упрошћеније сагледамо нека црквена надметања на постсовјетском простору и у једном аспекту упоредимо их са стањем код нас, јер у вези са тим у последње време има много манипулација. Срачунате су на закулисно прање СНС комесара за верска питања, патријарха Порфирија (због недела прозваног Профитије или Профитерије) и његове епископске братије, од блата у које су због похлепе и раскалашности упали. Но, о том – потом.
Простор некадашње Руске империје покривала је Руска православна црква (РПЦ). Ако су раније постојале од ње независне православне цркве, пошто би се на припојеним територијама учврстила руска власт, држава је налазиле начин да оне дођу под јурисдикцију Светог правител¼ствујушчјег синода РПЦ (условно речено „колективног патријарха“, тела које је увео Петар Велики пошто је укинуо функцију патријарха како би држава потпуније контролисала цркву).
Тако је, примера ради, Грузијска православна црква (ГПЦ) претворена у егзархат (аутономни део) РПЦ 1811. године, десет година пошто је Грузија доспела под власт Петрограда (тадашње престонице Русије). Ствари су кренуле у другом правцу после фебруарске револуције и окобарског (бољшевичког) преврата 1917. године. ГПЦ проглашава аутокефалност исте године, да би је РПЦ признала 1943. Остатак „православног“ Совјетског Савеза ипак је остао под жезлом – после раздвајања државе и цркве – поново уведеног руског патријарха (мада услед опресивног понашања оних који су наводно вршили диктатуру у име пролетеријата, у дугом периоду са непопуњеним троном).
У контексту урушавања СССР-а и после његовог укидања, крајем 20. века, црквено-сепаратистички процеси узели су маха и на другим просторима. У новонасталим православним државама (Украјина, Белорусија, Молдавија) део свештенства је почео да се одваја од РПЦ и покушава да створи нове црквене организације (или да се повеже са другим иностраним). Како би томе парирала али и задовољила фришке државне влати које су желеле да државност заокруже и у верској сфери, Московска патријаршија се определила за проширени модел егзархата (изузетно широку аутономију цркава нових православних држава постсовјетског простора). Тако су рођене Украјинска православна црква Московског патријархата, Белоруска православна црква Московског патријархата, Православна црква Молдавије Московског патријархата.
Геополитички опоненти Русије – локални и глобални – настоје да то стање промене, тако што би отели што више епархија тим огранцима РПЦ, а ако је то могуће и укинули их. Москва – како црквена тако и државна, наравно, томе коликогод може контрира. Како јој у томе иде зависи од тога колико су конкретне власти на постсовјетском простору блиске Русији. Што су даље, то је и позиција РПЦ гора.
У Белорусији је Московска патријаршија свој на своме. У Украјини се надмоћно али ипак мучно рвала са изазивачима и до Мајданског преврата 2014, да би после њега трпела све више удараца; коначно пошто је актуелни рат одмакао, на терену који држи Кијев укинута је и прогоњена по старом принципу „чија власт његова и вера“, а тако су прошли и верски противници РПЦ у крајевима које су руске снаге ставиле под своју контролу. У Молдавији се ПЦМ Московског патријархата налази отприлике тамо где је УПЦ МП била пре рата. Држи се на ногама али је принуђена да се бори са државном влашћу и ојачалим религијским конкурентима.
Молдавци су, историјски-етнички гледано, огранак румунског народа као што су и Украјинци (Малоруси), Белоруси и Великоруси (Руси у ужем смислу), краци руског народа. Пописи становништва у Руској империји третирали су их као Румуне, као што су Украјинци, Белоруси и Руси пописивани као припадници три сегмента руског народа (некада су називани и руски народи). Бољшевички етно-менаџмент је ишао ка кидању таквих веза.
У томе је пре 1940. имао много веће деструктивне домете са Русима него Румунима јер је у јеку руског грађанског рата Румунија припојила онај део Бесарабије који је Кнежевина Молдавија морала да препусти Руској империји 1812. године (тако да данас постоје две Молдавије, „западна“ која се са Влашком ујединила у Румунију средином 19. века и „источна“ која је била део царске Русије па онда СССР-а). Стаљин је на почетку Другог светског рата, 1940. године, натерао Румунију да врати Совјетском Савезу оно што је узела од царског наслеђа, а онда су Совјети дали све од себе да ту надокнаде кашњење у домену етничког прекрајања. Пошто су РПЦ и бољшевички режим током Другог светског рата „нормализовали“ односе, пред његов крај је и православна црква у Молдавији „добровољно“ ушла у састав Руске цркве.
Данас у Молдавији поред ПЦМ МП, постоји и Бесарабијска митрополија Румунске православне цркве. Већи део православног клера осамостаљене Молдавије је 1992. године – тада већ без претеривања својевољно – одлучио да остане у оквирима РПЦ. Неки свештеници су се после тога отцепили и повезали са Румунском православном црквом. Данас они уживају подршку прозападних власти Молдавије. Упркос томе већина православних верника у тој политички и национално дубински подељеној земљи остала је уз ПЦМ МП. То је трн у оку садашњем режиму.
Разуме се Румунија и Брисел подржавају све оно што би такво стање променило како би учврстили геополитичку превласт у Молдавији, док Русија покушава да ствари преокрене. И ту се види колико стоји оно што је рекао један наш социолог: „када интереси вичу, истина се не може чути“. И Руси, као и Румуни (а наравно и Срби), жртве су комунистичких националних поигравања. Руси с правом на то указују када говоре о Украјини и Белорусији, али су чврсти у ставу да Молдавци немају скоро па никакву везу са Румунима. Они, разуме се, њих сматрају само својим огранком а оне који су усвојили нови идентитет доживљавају као и национално одлучни Срби Монтенегрине, али зато им не пада на памет да признају да су и Украјинци и Белоруси политички истргнути из свог вековног руског споја.
Док сви они тако гацају по бољшевичком ђубришту, ловећи у мутном, на туђ рачун настоје да се окористе глобални играчи којима је Русија – коју никако не успевају да дубински покоре (што не значи и да је њена власт за похвалу, али ипак каквагод да је, њена је) – била и остала кост у грлу. Сваког ко се против ње окрене, од политичке до црквене сфере, евроатлантска олигархија моћи подржава. У Белорусији делује субверзивно као и у самој Русији; Украјину је великим делом вишеслојно (политички, национално, верски) отела Русима који су повлачењем контрапродуктивних потеза томе и сами допринели; у Молдавији, узимајући у обзир ипак другачије услове, иде сличним путем али нешто спорије.
Да додам: нема разлога у вези са тим било ко да се љути. Геополитика је крвава и покварена игра, и нико ту није чист. Свако се бори за себе. Највећи је проблем када неко не игра за свој тим, већ ради против сопственог народа у корист других, као што је то код нас случај са владајућим државно-црквеним структурама. Али пре него што са тим завршимо, да поменем и Јерменију.
Та земља, упркос код нас раширеном мишљењу, није православна. Она је источнохришћанска, али монфизитска (као што су то Копти у Египту или већина Етиопљана). Уз све натегнуте политичко-верске стилизације и помирења, како би се повремено истакло јединство тзв. „источних хришћана“, монофизити се од православаца разликују много више него ми и католици (да сада не улазимо у теолошка питања).
Какогод било у Јерменији доминанта древна Јерменска апостолска црква је, политички гледано, била и остала блиска са Москвом (у неком од следећих текстова наставићу раније започету причу о геополитичким дешавањима у вези са Јерменијом). Садашња власт у Јеревану која у односу на Кремљ има много већу дистанцу, делом због тога, а још више услед блискости врха ЈАЦ са јерменском опозицијом, са њом је пре више година ушла у озбиљан сукоб који је временом ојачао. Спољни фактори који су против Москве, јасно је, у тој шеми максимално подржавају официјелни Јереван како би потчинио ЈАЦ и искоренио потенцијал за остваривање руског утицаја преко ње.
Званична Москва на постсовјетском простору – да резимирамо – остварује утицај и преко црквених организација које су остале под јурисдикцијом Московске патријаршије или су јој блиске, а локални политички центри моћи који настоје да новостворене државе изведу из зоне руског утицаја, те екстерни фактори којима то одговара, делују у супротном смеру. Надовезујући се на те објективне чињенице, заговорници лажи о „обојеној револуцији“ са којом се као суочава Вучић, настоје да манипулативно помешају бабе и жабе, односно СПЦ и поменуте цркве. Као и њен врх је под ударом обојених евроатлантских батина, зато што је националан и близак Русији. Којешта!
Чак ако је и близак Москви, врх СПЦ је на линији велеиздаје српских интереса, што је за нас (а и евроатлантисте који желе да окончају окупацију Балкана) много битније. Уз то, пошто служи као пион у Вучићевој мрачној прозападној игри, дугорочно није ни проруски оријентисан. То Руси не могу да не знају, али пошто су развучени на разним фронтовима а Србија није у сфери њиховог примарног интереса, много не цепидлаче. Мисао водиља им је да задрже што дуже колико је могуће већи утицај а да им то не намеће значајније ангажовање и трошкове. После ће већ видети шта ће и како ће, зависно од развоја дешавања на „главним бојиштима“.
Српски интереси њима нису баш очи у глави. Уосталом, како је својевремено рекао један руски амбасадор, не могу Руси да буду већи Срби од Срба. Проблем је што смо допустили да нам цркву и државу воде они који газе српске интересе, а када је већ тако, Руси гледају своја посла. Коначно, приче о традиционалном пријатељству на страну, туђа ручка свраб не чеше. Део Срба због фанатичне русофилије то и даље не схвата, а Вучић то злоупотребљава.
Проблем је када и своја државна или црквена власт уместо да отклања свраб и бол, сипа со на националне ране. Гледано из тог угла, да се вратимо на почетак приче. Вучић је издао Косово а Порфирије са екипом за то му дају покриће. За рачун њега и његових НАТО ментора – по моделу Вучићеве орвеловске лажи да је фактичко признаје Косова заправо његова одбрана – врх СПЦ је 2022. признао ауотокефалност расколничке Македонске православне цркве и суштински пустио низ воду оне који су у Македонији остали верни Српској цркви (при томе она није добила ништа, па ни најважније задужбине Немањића и могућност, рецимо као Румунска црква у Банату, да буде присутна бар у делу Северне Македоније). Порфирије је ниша друго до Алек без Косова са панагијом и жезлом. Што би онда против њега радили евроатлантски јуришници?
Вучић је Сорошево чедо а Порфирије његов саучесник у мантији. Жалосно је али је тако. Они који глобално делују против Русије и РПЦ, и те како сарађују са Вучићем и сваким ко је део његовог табора. Опет, Русима који имају мука преко главе а снаге мање нешто што смо наивно веровали, довољно је да добију неки мали српски данак; компликовано им је да се уплићу у наша посла па купују време тргујући са Алеком. Све друго, па и огавне приче да су СПЦ и Вучић изложени некаквим „обојеним“ офанзивама јер су национално-проруски, небулозе су иза којих стоје јавни или тајни манипулатори велеиздајничког режима у Београду и његове политичке полиције (укључујући и њихове људе инфилтриране у руске пропагандне сервисе).
