Pročitaj mi članakVučićevi oponenti (stvarni ili lažni, tj. oni koji imaju zadatak da ga ojačaju time što ga napadaju na način koji mu ovako ili onako ide u prilog), pogotovo oni evroatlantski orijentisani, vole da ga porede sa Miloševićem, uz uvodno akcentovanje za obojcu zajedničke autokratije, samoživosti i narcisoidnosti.
Da se u vezi sa rečenim osvrnemo na reči Milana St. Protića (uz napomenu da mislim da je on iskren u vezi sa stavovima koje zastupa bez obzira što se sa njima u mnogome ne slažem): „U nacionalnoj politici Vučić je veran sledbenik Miloševićeve politike srbokomunizma. Ta nakaradna i fabrikovana verzija srpstva, kreirana u glavama autora tzv. Memoranduma SANU, potom široko popularisana narodu koji o svojoj prošlosti i svojim istorijskim dostignućima ništa nije znao, postala je neprikosnovena nacionalistička potka i prvom i drugom“.
Među segmente te „nacionalističke politike“ spadaju, kako autor smatra: „Republika Srbija i njena teritorijalna celovitost, razbijanje SFRJ indukovano spolja, Kosovo – južna srpska pokrajina, antihrvatstvo, antibošnjaštvo, antievropejstvo; insistiranje na primeni Rezolucije 1244 (o Kosovu) SB UN i odbacivanje iste takve Rezolucije SB UN 827 (o formiranju Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju); negiranje masovnog zločina u Srebrenici i drugih zločina počinjenih u srpsko ime tokom ratova devedesetih; bombardovanje SR Jugoslavije 1999. kao akt agresije NATO uz flagrantno kršenje međunarodnog prava itd“.
Eh, da je stvarno i dosledno tako, Vučić bi imao ponešto svetlo u svom političkom opusu. Jer, radi se o NATO lažima na račun srpskog naroda, protiv kojih je normalno da se bori svako kome je stalo do nacionalnih interesa. SFRJ je uistinu perfidno razbijena od strane evroatlantskih centara moći; Severnoatlantska alijansa je izvršila agresiju na Srbiju 1999. sa ciljem okupacije Kosova i stvaranja na tom delu srpske zemlje albanske marionetske tvorevine. Nikakvog genocida u Srebrenici nije bilo. Haški tribunal je lažna pravosudna institucija a zapravo geopolitička inkvizicija. Rusija, o kojoj u svom tekstu Protić takođe govori negativno, uz sve mane koje ima, Srbima je kroz istoriju bila (i ostala) najnaklonjenija od svih velikih sila.
Problem je što aktuelni srpski predsednik sve nabrojano samo pozerski osuđuje ili ako je za nas povoljno kao podržava, dok je zapravo prikriveni soroševac i NATO kvisling. Po delima treba suditi a ne po rečima. Kada se bavimo ocenom istorijske uloge onih koji su po funkciji koju su zauzimali bili prvorazredni političari, najpogodnije je sagledati u kakvim okolnostima se nalazila nacija onda kada su preuzeli vođstvo, i u kakvom stanju su je ostavili. Ako koza laže, rog ne laže.
Poređenja lidera iz različitih perioda su nezahvalna zbog drugačijih geopolitičkih, ideoloških i generalno vrednosnih, ekonomskih, identitetskih i svih drugih elemenata konteksta u kojima su delovali. Ne postoji, primera radi, isti osnov da se kritikuje deficit demokratske kulture, svesti o građanskim pravima, privrženost izvornom srpskom identitetu, Slobodana Miloševića, političara formiranog i sistemski pozicioniranog u doba totalitarnog boljševizma (u titoističkoj varijanti), odnosno Aleksandra Vučića, koji je politički ponikao u vreme obnove višepartizma i nominalnog uspostavljanja demokratskog poretka, te kakvog-takvog nacionalnog otrežnjenja Srba.
Neprimereno je – uzmimo u obzir dalje predele i (asimetrično) vremena da bi boje shvatili o čemu se radi – u tom pogledu da poredimo Ivana Groznog i Borisa Jeljcina, te da konstatujemo da je poslednji bio „bolji“ državni prvak, jer nikoga nije nabio na kolac. Jedno je 16. a drugo 20 vek, sa svim onim što se smatra (ne)normalnim u jednom ili drugom dobu!
No, zato mirne duše možemo da uporedimo u kakvom položaju su preuzeli rusko državno kormilo i šta je posle tih istorijskih ličnosti ostalo. I nema sumnje da je jasno da sve tu ide u prilog prvog ruskog cara Ivana IV. On je državnu teritoriju i moć drastično uvećao, dok je Boris Nejaki geopolitički urnisao ruski narod. Isto tako možemo komparativno da analiziramo da li su sačuvali, poništili ili unapredili nasleđene nacionalne interese – bez obzira na različite parametre (geo)političkog i vrednosnog okruženja, Vučić i Milošević. Jedino tako, uzimajući u obzir i potencijale te resurse koje su imali, možemo relativno objektivno da ih ocenimo.
Da ne dužim, već da pređem na suštinu. Milošević dolazi na vlast u okolnostima kada je srpski narod, usled delovanja J. B. Tita i njegovih satrapa (uključujući i sprske sluge, čiji duhovni naslednici su današnji jurišnici anti-Srbije koje se tragikomično predstavljaju kao „liberalne demokrate“), nakaradno podeljen u niz republika i pokrajina, pri čemu je u većini njih bio doveden pod vlast nacional-komunističkih elita drugih, uglavnom prema Srbima tradicionalno neprijateljskih naroda, ili je – u Vojvodini i Crnoj Gori – dospeo u kandže odnarođenih crvenih moćnika koji su veštački stvarali neke „nove narode“ kako bi njihova vlast imala smisao (u CG se to dešavalo eksplicitno i po nalogu Broza, a u našoj severnoj pokrajini implicitno).
Milošević je – sada govorim o bilansu njegove vladavine a ne uspesima u pojedinim fazama – uspeo da reintegriše Vojvodinu u sastav matične republike (od koje je faktični bila odvojena 1974) te prekine tihi sistemski etno-inženjering u cilju stvaranja nekakvih vojvođanskih tzv. „nacionalnih Crnogoraca“. Isto tako u njegove doba rođena je i legalizovana, prvi put posle pada srednjovekovne srpske Bosne (1463) i Hercegovine (1481) pod tursku vlast, srpska država zapadno od Drine (Republika Srpska).
Slobodanu Miloševiću mnogo toga može da se zameri na patriotskom planu, od nepostojanja jasne nacionalne vizije, preko geopolitičko-ideološkog autizma i sa tim skopčanog propuštanja šansi a privlačenje nevolja za naš narod u vezi sa padom Berlinskog zida, do sramnog odnosa prema Republici Srpskoj Krajini te konfuznog ponašanja u odnosu na Kosovo i Metohiju. Ali fakat je da pre njega sprska krajiška država nije ni postojala, kao i da je Kosovo bilo pretvoreno u zabran crvenih velikoalbanskih separatista (što je pokušao da anulira iako sa negativnim ishodom). U takvim okolnostima Milošević makar ima opravdanje da nije izgubio ono što je pre njega bilo u srpskim rukama, a nemalo toga je i povratio.
To ga ne amnestira za neuspehe i periodični nacionalni defetizam, ali mu je ipak olakšavajuća okolnost. Da polazeći od toga zaključim: bez obzira na komunističke predrasude, titoističku iskrivljenost izvornog srpskog identiteta, nedemokratske navike, iza njega je Srbima ostalo više toga nego što su u državno-nacionalnom pogledu realno imali pre njega.
S druge strane, Aleksandar Vučić je nasledio Srbiju koja je, bez obzira na NATO okupaciju većeg dela Kosova iz 1999, te proglašenje lažne albansko-kosovske nezavisnosti 2008. godine, kontrolisala severni deo te naše pokrajine skoro jednako kao Vranje ili Bujanovac u centralnom delu Srbije (radilo se o strateški jako bitnih 11 posto naše južne provincije). Tu su postojale gotovo sve srpske institucije, od sudstva, preko administracije, do prikrivenih oružanih formacija (tzv. Civilna zaštita).
U narednim godinama, kako bi zaslužio svoje „vladarsko“ ime, po kome će ga pokoljenja pamtiti, Alek bez Kosova je pomenute teritorije predao Prištini, kako bi dobio podršku Brisela i drugih EU središta moći, kao i Vašingtona, za svoju autokratsko-kriminalnu vladavinu ostatkom Srbije. Znači, on nije u ratu izgubio deo srpskih teritorija od onih koje je prethodno povratio (kao što je bio slučaj sa Miloševićem), već je bez ispaljenog metka, varajući svoj narod, okupatorima predao krajeve koje je Beograd neprikosnoveno držao u svojim rukama.
Uz to je mnogo toga učino na međunarodnom i unutrašnjem zaokruživanju lažne kosovske „državnosti“ (od pristanka da Priština dobije međunarodni pozivni broj do toga da joj je predao jezero Gazivode od koga zavisi rad kosovskih termoelektrana, što bez preterivanja ima strateški značaj). Da sada ne ulazimo u plansko udaljavanje od Rusije i zakulisno uvlačenje Srbije u NATO ili u sistematsku pljačku zemlje (u poređenju sa čime je ono što je Milošević u toj sferi radio, iako nesumnjivo za osudu, ipak samo otimanje od naroda kajmaka sa mleka a ne čak i mleka, kamoli krava).
Ukratko, poređenje Vučića sa Miloševićem ide poslednjem u prilog, jer na fonu ogromnih nedela Ace anti-Srbina donekle blede njegovi nacionalni gresi (koji su realno veliki, setimo se samo Krajine, bez obzira na po Slobu olakšavajući pomenuti „bilans“). Ali na stvar može da se gleda i iz drugog ugla: od toga u određenim ciljnim grupama političku korist može da ima i Alek bez Kosova. Jer, i dalje nema malo onih koji nekritički pozitivno vrednuju Miloševića, pa kada se Vučić sa njim stavlja u isti red zbog navodnog „srpskog nacionalizma“, onda im to generalno pre deluje kao pohvala nego pokuda, te se parcijalno pokriva njegova kosovska izdaja.
Stvar je u tome, da se podsetimo, što je Milošević povukao sprske snage sa Kosova i Metohije te prepustio te naše oblasti kontroli okupatora, uz dobijanje Rezolucije 1244. koja potvrđuje da one nominalno ostaju u sastavu Srbije. Vučićeva propaganda se trudi da predstavi stvari kao da je i on bio prisiljen da zbog ekonomskog boljitka građana pravi dogovore sa EU oko Kosova, a onda su ga, kao, briselske strukture „naivnog“ prevarile i sve potpuno preokrenule u korist Albanaca. Da je to laž možemo lako da zaključimo sagledavajući Vučićeve fazne poteze, jer pošto je dao mnogo toga 2013-14, te ništa zauzvrat nije dobio u skladu sa onim što je dogovoreno, od jednostrano daje nove ustupke 2014-2017.
Da je tako glup to bi se manifestovalo i u domenu borbe za vlast, pa bi odavno sa nje pao, a znamo da je tu vrlo vešt i pokvaren, pa nema druge nego da se argumentovano (a ne paušalno) konstatuje da je zajedno sa Briselom, Vašingtonom i Prištinom, varao Srbe, a ne da je njega iko prevario u vezi sa Kosovom i Metohijom. U Miloševićevom slučaju je bilo drugačije. Na stranu njegova pogrešna kosovska ili bilo koja druga politika, on je na bojnom polju, uz NATO udare po infrastrukturi od vitalnog značaja za civilno stanovništvo cele Srbije, bio prisiljen da preda Kosovo i Metohiju.
Potom je zbog borbe za njegovo očuvanje u sastavu Srbije beščasno predat haškoj inkviziciji te je tu, po svemu sudeći, kao neprijatan svedok ubijen. I to mu ide u prilog pred sudom istorije, dok Vučić sebi u korist ima samo bljutave i nekredibilne tvrdnje svojih propagandista da je „patriota“ i NATO lobista da je, makar i na Miloševićev „srbokomunistički“ način, nacionalista te borac protiv evroatlantske okupacije.
Što bi Sloba rekao: Malo morgen!
