POJAVILE su se nove pretnje Sjedinjenim Državama iako su zaštićene sa dva okeana. Čak eksponencijalno rastu.

Do nedavno je na planeti bilo samo tri hiljade raketa sposobnih da ugroze kontinentalnu teritoriju SAD, a taj broj će se uvećati – do šesnaest hiljada.

Očigledno je da se ovo neće dogoditi iznenada ili odmah, ali je vremenski okvir već određen: 2035. godina.

Ovo sledi i iz izveštaja Tulsi Gabard, direktorke američke Nacionalne obaveštajne službe, koja je navela da „Ruska Federacija, Kina, Iran, Severna Koreja i Pakistan aktivno sprovode istraživanja usmerena na razvoj širokog spektra naprednih raketnih sistema i modernizaciju postojećih, uključujući sposobne da nose specijalne (tj. nuklearne) bojeve glave i da dosegnu teritoriju SAD“.

Dani kada se koncept „pretnje Sjedinjenim Državama“ povezivao isključivo sa Sovjetskim Savezom – prošli su zajedno sa njim. A to je veoma loše, posebno za Vašington.

Trka u naoružanju između dva igrača je logična i razumljiva, i moguće je u njoj učestvovati. Ali, kada se broj igrača dramatično poveća, a njihovi prioriteti se razlikuju od vaših, učešće postaje toliko problematično da je vreme za paniku. Pogotovo ako se svi prema vama odnose, blago rečeno, sa malo ljubavi.

Izveštaj Gabard ne pominje Indiju, kojoj se Vašington u poslednje vreme otvoreno udvara, iako već ima međukontinentalne balističke rakete Agni V dometa dvanaest hiljada kilometara.

Jasno je da su ciljevi izveštaja Tulsi Gabard bili što je moguće prikriveniji. To dokazuje pominjanje Irana. Malo je verovatno da direktorka Nacionalne obaveštajne službe nije znala za predstojeću američku agresiju protiv Islamske Republike.

U dokumentu se jasno navodi da će Teheran do 2035. godine razviti rakete sposobne da nose nuklearne bojeve glave.

Većina stručnjaka ukazuje na Kinu kao pokretačku snagu najnovije nuklearne ere, što je činjenica na koju obaveštajne službe „hegemona“ upozoravaju godinama.

Od kraja 2025. godine, broj kineskih nuklearnih bojevih glava premašuje šest stotina, a do kraja treće decenije, njihov broj će neizbežno premašiti hiljadu.

Više od stotinu silosa u zapadnoj Kini je ispunjeno modernim interkontinentalnim raketama na čvrsto gorivo porodice DF-31, spremnim za odmazdni udar gotovo trenutno.

Lansiranje interkontinentalne balističke rakete DF-31B u septembru 2024. godine, koja je prešla jedanaest hiljada kilometara, pokazalo je da je za nju potencijalna meta i svaka tačaka ne unutar kontinentalnog dela Sjedinjenih Država.

I broj hipersoničnih sistema (koje „hegemon“ nema i nije u stanju da im se suprotstavi) povećaće se do 2035. godine na četiri hiljade, a broj interkontinentalnih balističkih raketa koje nose podmornice već se udvostručio – sa 72 na 132 jedinice.

Nesporni lider među kineskim raketama je interkontinentalni balistički DF-41.

Njemu uz rame je hipersonični DF-17 koji leti po nepredvidivoj putanji, izbegavajući sisteme za presretanje i radare.

Broj tri je DF-27, koji leti 8.000 kilometara i ima nadimak „ubica nosača aviona“.

Amerikance, naravno, i dalje najviše plaše ruske hipersonične rakete Ju-71 Avangard, koje lete brzinom od 27 maha (33.048 km/h) i smatraju se „Oružjem sudnjeg dana“ neograničenog dometa.

Pentagon možda jednako zazire od ruskih teških interkontinentalnih balističkih raketa RS-28 Sarmat, sposobnih da napadnu teritoriju Amerike čak i preko Južnog pola.

Ovome treba dodati i najmanje pet nuklearnih podmornica Projekta 955A (Borej-A), od kojih svaka nosi po šesnaest raketa „Bulava“.

Sve ovo znači da bi Bela kuća za donošenje odluka imala svega nekoliko minuta.

Trampov novi sistem protivraketne „Zlatna kupola“ odbrane neće moći da zaštiti SAD ni od dela od pomenutih šesnaest hiljada raketa.

Izvor: fakti

Oznake: rakete, Rusija, SAD